Лесковачки зборник

у далеком Владивостоку, студирала у САД, свој опус започела радом у Београду, у Србији и Скопљу, и која је свој животни век завршила у Јужној Америци. Колега нам је показао споменик који је већ познат, али се потрудио да извуче неке податке управо о том последњем делу живота градитеља, а то је део живота проведен у Јужној Америци.

Слађана Рајковић у „Погребни обичаји у Грделичкој клисури – село Кораћевац“ врши анализу народних обичаја који нестају. То су теме које заслужују да се нађу и даље на научним скуповима и њима треба посветити пажњу. Нема, на пример, више нарикача, као некада у околини Царичиног града, где су се чуле а сада се више не чују; то су ствари које се губе, нестају и мислим да је важно да се посветимо њиховом истраживању. Јуче је истакнут проблем гашења наших села, а самим гашењем села, нестају и наши обичаји, наша традиција, нема историје, у крајњем случају. Зато се морамо посветити њиховом проучавању док ти трагови још постоје. Има по бројним напуштеним кућама још много етнографског материјала који би могао да се сакупи, да се смести у музеје или да се бар инвентарише како би могао да буде сачуван. То треба да буде и тема једног посебног научног скупа етнографа, посвећеног етнографским истраживањима на овом простору.

Проф. др Милош Ђорђевић је у свом раду „Књижевни метод, стили дух Николе Цветковића", покушао да научно осветли једну личност из ових крајева. Мислим да је то овде било важно и лепо чути и такође, да је можда потребно и књижевности и језику посветити један посебан научни скуп јер то јесте научна област која на свим просторима увек има нешто ново да дода.

Живојин Прокоповић нас је радом о Прокопију Гребенаревићу, професору лесковачке Гимназије на крају 19. века, поново вратио на личности из ових крајева. Гребенаревић показује колико је важно образовање и колико је оно нужно и данас. Оно на чему би требало да се инсистира јесте управо развој школског система у Србији и образовања кадрова, а то, нажалост, ни дан-данас није на неком завидном нивоу.

Весна Адић приказом „Јужна Србија у путописима В. В. Смита“ даје занимљив и врло поучан приступ једном новом извора за историју Срба из 1854. године.

Ја сам лично задовољан радом овог научног скупа. Сви који су се пријавили су и дошли, и то говори о његовој важности. Скуп већ има своју историју и изграђен одговоран однос учесника према њему. Одзив оволиког броја истраживача говори и о њиховој озбиљности и потреби даљег састајања у Лесковцу.