Лесковачки зборник

426 Живојин Прокоповић

Као истакнути опозиционари, Гребенаревић и његов колега Радоје Домановић, припадали су Народној радикалној странци која се налазила на крајњој левици. У Лесковцу је Домановић биран у пододбор странке, а убрзо је постао и секретар странке за град Лесковац.

Просветни радници били су организовани у професорско друштво. Оно је, на свом конгресу, донело резолуцију против оштрих мера владе коју је том приликом припремио Домановић. Годишњој скупштини Друштва присуствовао је и Гребенаревић. Он је, наравно, гласао за Резолуцију и због тога је "кажњен" строгом опоменом Мирка Поповића, ондашњег директора школе. Поводом Домановићеве резулуције, огласио се и сам краљ Александар Обреновић: „Из новина београдских видим, да су неки чланови скупштине професорског друштва неповољно и врло оштро говорили и да је она примила резолуцију против новог стања средњих школа. Ако су ти извештаји истинити, мислим да је тој безобразној радикалној агитацији треба стати на пут, нарочито с тога што ће на тај начин тако јачати и ваша влада.“ 9

Убрзо, августа 1898. године, ступио је на снагу нови Законон о средњим школама. И, наравно, Радоје Домановић се нашао међу првима за отпуштање професора и наставника из гимназије. Тада је Александар потписао указ о укидању гимназија у коме је стајало: „Да се укину више и ниже гимназије: Друга и Трећа у Београду, у Крушевцу, Неготину, Великом Градишту, Јагодини, Књажевцу, Параћину, Лесковцу и Смедереву као и реалка у Ужицу.“

Наставници који нису положили професорски испит су отпуштени. Међу њима је био и Радоје Домановић. Остали наставници су добили премештаје: Сретен Дожудић у Шабац, Јанча Илић, Гребенаревић и Милутин Витковић у Врање.

Тако је 1898. године завшила свој рад нижа гимназија у Лесковцу, као и Гребенаревићево наставниковање у њој.

Даља судбина колега из лесковачке гимназије је различита: Домановић пише своје најбоље приповетке у неколико последњих година о6реновићевског апсолутизма и постаје "морални критичар политичког и друштвеног става у Србији", док Прокопије Гребенаревић одлази за Београд и запошљава се у Министарству народне привреде на место статистичара У класе. На овом радном месту остаје све до смрти. Општа мобилизација која је захватила све Србе 1914. године одводи Гребенаревића, као резервног капетана, на фронт на Церу. Немамо података о Гребенаревићевом кретању у борби на Церу. Једини податак је да је умро 1915. године као резервни официр од тифуса.

'' Др Владан Ђорђевић: Крај једне династије, Београд „1905. !" По 115- 92 – 1898. г.