Лесковачки зборник

432 Иван М. Бецић

очито да су структура рада, као и делови текста, преузети управо из овог рада и да су многе слике већ биле објављене у претходној монографији. Књига је већим делом написана у историјском презенту, што је одлика неупућености аутора у основна начела историјске методологије и исказивања. Подаци су само набацани у хронолошком оквиру, тако да не дају слику међусобне повезаности и трајања једне установе, већ се школске године једноставно нижу, а већ исказане тврдње понављају се и по неколико пута. Нестручност аутора најочитија је управо у томе што није циљ да се подаци из докумената једноставно препишу већ на основу ширег знања објасне и тиме добију смисао. Осетно више простора посвећено је периоду до краја ХХ века, тако да се стиче утисак да је основа за рад био материјал припреман за четвородеценијски јубилеј.

Уз напомену да је сваки написан рад много вреднији од многих лепих и паметних речи које остају незабележене, ипак, оцена да је овакав начин рада непримеран у српској историографији модерног доба и да је писање историје првенствено задатак посленика струке.