Лист младих истраживача Србије

Они су јасно сагледали да се са одраслима већ много не може урадити, да су они такви какви су и да ту треба стратешки, значи дугорочно, са далеким хоризонтима размишљати. Иронија је судбине да су Немци који су за време националсоцијализма прокламовали да рецимо славенски народи нису за науку и нису за технологију него за пастирисање, да буду чобани, евентуално рудари и да раде ниже и прљаве послове, а да су Немци предодређени за науку, да су сто година раније они те исте аргументе слушали од Енглеза који су рекли да су Немци нација филозофа, песника, музичара и чобана, али сигурно не нација коЈа може модерну науку и технологију да развија. Немци су доказали да могу и један од крупних потеза је био широка популаризација науке. Морам рећи да организација Младих истраживача заслужује изванредну високу оцену за оно што Је урадила. Међутим, a не треба схватити да је то довољно, јер ширина и дубина захвата никад не може да задовољи. Колико сам ја упознат са резултатима вашег рада сматрам да је то квалитетно и на високом степену, али масовност, по мом мишљењу, не задовољава. Требало би да се замислимо и о томе какав се друштвени статус даје том и сличним покретима. Ако већ говоримо о тим покретима, мислим да би њихова интензивнија сарадња него што је до сада била од користи за сваки покрет за популаризацију науке и технологије, јер је данас тешко рећи где наука престаје и технологија почиње и где технологија престаје а наука почиње, Све се то слива у хиљадама нити у чврсто повезано јединство, о чему такође треба водити рачуна када се води акција Младих истраживача. Каква судбина чека младог човека који жели да се бави науком, истраживањем, да се на неки начин животно определи за то, имајући у виду и противуречност у образовном систему и затвореност официјелних институција науке и неорганизован рад са научним подмлатком и све ово о чему сте причали? Вас вероватно највише интересује шта је на другом крају баладе, када се неко одлучио за то да постане физичар или астроном или електротехничар, па када је завршио студије, шта га онда чека. Па, ништа добро. Невоља је да најталентованији иду у иностранство. Треба бити праведан и казати да то није спецификум Југославије. Е сада шта ту урадити. Пре свега прекинути за тзв. штедњом у науци и на радним местима научника и висококвалификованих техничара. Ружно је рећи, али је несумњиво тачно, да ту постоји егоизам наших радних организација,

страх пред младим човеком који нешто зна, страх онога који има мање школе, који мање зна, који толико ипак зна да није дорастао једном високоспособном младом човеку. Сада нам треба много више политичке куражи него што смо до сада имали. Ту се отпори морају немилосрдно ломити и присилити радне организације да прихвате много већи број инжењера и научника Hero што то до сада чине. Економске потешкоће постоје, о томе нема сумње, али ће се оне врло брзо смањити ако се неколико

осредњих ниских личних доходака обезбеди за одређен број висококвалификованих младих стручњака. Друштвени статус научника је други аспект. Ако читате новинске извештаје о пријемима приликом државних празника, посета угледних функционера из иностранства, онда ћете видети да се наводе имена високих политичких функционера на првом месту, што је у реду. Затим, међутим, допазе имена људи који, велико је питање, да ли су неку велику корист урадили за Југославију, и на крају се обично без имена каже и представници науке и културе. Ако се у новинским извештајима каже да је био председник Скупштине општине те и те, који је био тамо, па онда низ других функционера општинских или можда покрајинских, или чак републичких, и уопште не спомиње да је тамо био присутан председник Академије наука, или ректор Универзитета или неки истакнути научник, онда је то симптом да матрица вредности нашег друштва није у реду, да ово друштво не вреднује науку. и научнике и техничаре онако како би то наука и технологија, не само заслужили, него императивно захтевали или тражили. Све су то по мом мишљењу, нека од средстава, сае су то неки од путева помоћу којих се ситуација може и мора поправљати. He треба очекивати да се то може данас или сутра променити. To је један дугорочан процес. Међутим, баш зато што је дугорочан процес не бисмо смели да његов почетак, да његову иницијативу, да његово зачеће одгађамо. Крајње је време да се кроз много канала науци и научницима, особито младима, обезбеди онај материјални друштвени положај који напредак науке у интересу изласка из кризе у којој се на-

лазимо, напросто налаже, императивно налаже. РЕФОРМА РЕФОРМЕ ШКОЛСТВА Школство како смо га реформисали са најбољим намерама је имало можда једну, али само једну добру страну, a то је да намамо двојство или тројство у школском систему него да су све школе једнаке. Насупрот тој једној и јединој предности, има, међутим, толико напросто трагичних недостатака да је

МИ СМО, ТА РЕЧ НИЈЕ ПРЕТЕРАНА, УПРОПАСТИЛИ ГЕНЕРАЦИЈЕ ДЕЦЕ И ОМЛАДИНАЦА И ОМЛАДИНКИ СА ИЛУЗИЈОМ ДА ĆE МОЖЕ ЗА РАД НЕКО ПРИПРЕМИТИ HA 7АЈ НАЧИН ДА ОН ИЗА ЛЕЂА РАДНИКА, КОМЕ СМЕТА У ФАБРИЦИ? ГЛЕДА КАКО СЕ РАДИ. АКО ХОЋЕМО ДА МЛАДОГА ЧОВЕКА ПРИПРЕМИМО ДА БУДЕ СПОСОБАН ДА РАДИ ОНДА МУ МОРАМО ОМОГУЋИТИ ДА РАДИ, ПРЕ ТОГА, СВОЈИМ РУКАМА, СВОЈИМ МОЗГОМ A HE ДА ГЛЕДА КАКО НЕКО ДРУГИ РАДИ.

реформа реформе високо актуелна, али не комад по комад, којим реформишемо школу, јер и то има више негативних него позитивних ефекта, него радикална реформа која ће за 180 степени окренути ток ствари. Има једна пакосна пошалица на рачун једне неименоване старе фрајле која је живела у великој љубави са својим псетом, која је имало дугачак pen, па су јој онда пријатељице, такође старе фрајле, рекле да сад тај дугачки pen паса није мода, да треба да га скрати. Она је после дугог оклевања и плакања, прихватила зов моде, али то што је пса јако волела, онда је одлучила да не одсече pen одједаред, него сантиметар по сантиметар. Тако ми реформишемо отприлике наше позивно усмерено образовање. Самим тим сантиметар по сантиметар не знаЈући, не водећи рачуна о томе, да су штетне последице посебно позивно усмереног образовања средњег степена, не само њега, али посебно њега, много веће него штете од промашених инвестиција. Ми смо, ra реч није претерана, упропастили генерације деце и омладинаца и омладинки са илузијом да се може за рад неко припремити на тај начин да он иза леђа радника, коме смета у фабрици, гледа како се ради. Ако хоћемо да младога човека припремимо да буде способан да ради онда му морамо омогућити да ради, пре тога, својим рукама, својим мозгом a не да гледа како неко други ради. Па, уопште све бржи ход науке и технологије указује на то да је специјализација контрапродуктивна у том смислу, да ће додуше на самом радном месту човек бити специјализован и све више специјапизован, али да због тога у школи мора да буде опште образован.

Медицински факултети су ту најбољи пример, медицина у пракси Је вероватно још више специјализована него технологија или друге науке. Али, да би лекар касније постао добар специјалиста он мора бити добар генералиста, он пет година учи општу медицину. После тога има једну годину стажа када опет иде из оториноларинголошке клинике на дерматовенерологију, па на интерну, са интерне на хирургију, са хирургије на неуропсихијатрију и још увек је генералиста. Тек када дође на радно место онда почиње да размишља о томе да буде специјализован. To је модел по коме се могу правити добри специјалисти. Лекар онда касније Је оториноларинголог, није ни то, он је само стручњак за нос или само за уво, или само за грло, или чак само за неке болести грла и томе слично. Да би био добар специјалиста он у школи мора добити online образовање. Тај модел је ту, пред нама, не треба ништа новога измислити. Школа не може давати специјалистичка знања, а ми смо ишли тако далеко да смо увели хипер специјализацију занатског нивоа. Школа мора дати и научитиј како се приступа, како се размишља. Најгори је сам школски погон. Он је хришћанскогериански дедуктиван. He треба бити непрзведан, јер тај систем је дао све оно што данашња наука и технологија зна, али је сигурно да му је одзвонило. Поготово ако желимо да једанпут изградимо самоуправно друштво, онда морамо ићи на индуктивни начин, који од појединачног иде ка посбном, од посебног ка општем. Ми од општега идемо ка посебном и до појединачног никад не стигнемо, до конкретне примене. To је реформа коју модерна школа треба једанпут да уведе и ту је ваш покрет напросто парадигма за то да се на тај начин истражујући нешто конкретно на лицу места решавајући проблем у оној мери уколико је млад човек способан да реши, али сагледавајући и решавајући га, он онда иде ка посебном, од посебног до општбг. О таквој реформи се код нас нити не размишља, јер није једноставно да се спроведе, јер би читав наставнички кадар, особито средњошколски, морао тек нови да се створи да би био способан да на тај начин размишља. Специјализација је према томе нужда данашњег живота и императив повећања жеље за повећањем продуктивности рада. Само, питање је где треба са специјализацијом почети. Одговор гласи: сигурно не у средњој школи, па чак ни на високошколском нивоу, иако тамо већ извесно усмеравање треба да постоји. У једном од докумената Дугорочног програма економске стабилизације јасно пише да треба неодложно радикално

10