Лист младих истраживача Србије

да о самоубиству знали, требало да се на такав корак одлучују врло ретко. Прецизније речено уопште не 6и требало то да чине. Срдачност пријема, изглед насеља и услови за живот и рад који су нам лонуђени нису указивали ни на што необичио: Уосталом, другари из,ОК CCD су покренули целокупно истраживање, алармирајући општинске органе и РК ССО Србије допринели су у највећој мери да МИ дођемо код њих. А ту смо требали да истражимо поменуту „појаву", и да, на основу налаза, израдимо програм превенције који би зауставио даље ширење, како су они рекли, „ове заразе", уколико већ не може да се искорени. Зато нам није .била чудна срдачност дочека. Дали су нам најбоље што су имали самачки хотел и исхрану топли оброк запослених. Јели смо исто што и они, а живели много боље од многих у том месту, које-никако нисмо Moran да проценимо. Да ли је село или мали град? Нешто између. Задовољни и самоуверени (како то могу бити само студенти у нашој земљи) кренули смо ,у живот“. A то значи у кафану. За први дан, наш мали трочлани тим за припрему урадио је доста тога, па смо кренули у реализацију културно забавног живота. Једина могућност била је кафана јер смо за шетњу били уморни. И, ту су кренули први проблеми, и, први шок. Рекоше нам како је, непосредно пред наш долазак, један њихов суграђанин извршио самоубиство. Заправо, заклао се. Скоро наочиглед својих родитеља. Рекоше нам такође да је био један од имућнијих људи у месту, срећно ожењен, отац двоје деце која су тек кренула у школу. Планирао је, веле нам уз осмех и пивце којим нас стално нуткају, да купи трактор, a то овде доноси и бољи живот, Смрзли смо се. Поражавајуће је деловала osa прича уз осмех, гирице (које су у међувремену стигле) и пивце са непознатима које о овоме ама баш ништа нисмо питали. А, рекоше нам даље, искрварио је на очевим рукама, јер није било кола да ra пребаце до болнице у Косовској Митровици. Убрзо му.се и отац обесио. Све ово је на мене деловало као елементарна непогода, Наиме, само сам их питао шта се запимљиво дешава у њиховом крају, занимљиво за студенте. Младе истраживаче који долазе да испитају (ружна реч, мирише на истрагу) религију, културу, обичаје, историју и садашњи начин живљења у том крају. Смбшкали су се, а онда рекли да су са-

моубиства једина занимљива ствар код њих, поред фудбалског турнира (мали фудбал) који се одиграва једном годишње. Можда ће вам се учинити нелогичним: дошли да истражују узроке и факторе самоубистава, а не питају о томе директно. Заправо, осим неколицини нејодговорниЈИХ људи у општини. мислим на председника OK ССРН, начелника ОСУП —а и председника СО Лепосавић, те друговима из OK ССО, ником другом нисмо говорили зашто смо дошли у Лепосавић. Сматрали смо да ћемо на тај начин избећи нелагодност и одбијање caroворника да. причају са нама, пссебно када је реч о укућанима и родбини самоубица. Ипак, нисмо их лагали јер смо овОг лета заиста и истраживали религију, историју и културу тог краја. Само што испитаницима нисмо говорили о функцији чега то чинимо. To нећемо чинити ни идуће године. Када су нас питали: „Добро, али зашто баш Лепосавић“?, ми смо им одговорили: „Но, а зашто не Лепосавић?“ Увиђате ли сву замршеност оваквог једног истраживања? Популаиција испитаника коју треба да испитатв не постоји. А ви морате, на основу испитивања, да донесете закључке о узроцима, покретачима њиховог понашања, те да на основу тога предвиђате које силе утичу на активирање тих покретача. Заправо, морате да схватите којим мерама треба да се делује на силе које активирају покретаче таквог понашања у принципу, а полазећи од индивидуалних случајева, услова живота итд. Плод тога треба да буде престанак аутодеструктивног понашања људи у овом крају искорењивање суицидалног понашања. Е, а људи који су вам најпотребнији не можете интервјуисати директно, јер нису више међу живима. Директно је речено само условно. Сва истраживања у друштвеним наукама су индиректног карактера. На основу понашања испитаника доносите закључке о, рецимо када је реч о психологији, унутрашњим стањима, процесима и механизмима. На пример, не можемо директно ништа знати о интелигенцији. Нико нам не може рећи како она изгледа, које је боје, иди мириса, каквог облика илит<олико је тешка. Али, ми можемо видети и мерити њено деловање. Уосталом, као и електричне струје. А на основу деловања можемо покушати да схватимо и како она функционише и зашто баш тако функционише, како се развија и сл. Дакле

индиректно пристижемо до одговора шта је она, како функционише, и зашто баш тако функционише итд. Потом, на основу тако стечених сазнања можемо, на пример, да организујемо најбоље услове за њен развој и да их прилагодимо сваком појединачном случају. Тако је некако n са свим осталим појавама које се тичу човека, његовог функционисања и бивствовања у свету. А када је реч о самоубиствима људи, ствар је још замршенија. Фигуративно речено, овде се мора приступити индиректно на квадрат решавању енигме. Посебно онда када човека желимо сагледати као целовиту личност која свој живот живи у интеракцији са осталим људима, у свету који је сплет субјективних слика и објективних околности дијалекТички повезаких и скоро неразврстивих. Краће речено када желимо да га сагледамо као гешталт у гешталту. Све у свему, излаз смо пронашли у антрополошком приступу. Уз помоћ социологије, психологије, историје, медицине, етнологије покушали смо да, у овом првом наврату, „грубо" одредимо жаришно место, могуће узрочнике, било друштвеног, било природног, било мешовитог карактера, који лојединца, преламајући се кроз његову призму, чине за такав један акт, као што је самоубиство, спремнијим. Спремнијим рецимо од појединца који живи у неком другом и сличном простору. Након свага овог планирали смо да се наредне године „бацимо" на истраживање тих жаришта са инструментима које бисмо направили на основу налаза овогодишње акције. Али, колико год је све ово јасно (зар не?) толико нас је сусрет са „акцијашима”, тј. студентима етнологије, филозофије, социологије, медицине и психологије, који су се пријавили за ову акцију, и мештанима испитаницима изненадио и, као што већ рекох резулузионисао. Већина учесника акције је марљиво и упорно трагала за узроцима и факторима, на свој оригиналан начин. Није помогло то што смо скоро свако вече заједнички анализирали претходни рад на терену, није помогло ни упорно захтевање да се детаљно разрађују извештаји који се прилажу уз испуњен упитник, није користило ни предзнање из методологије научног истраживања, а ни разговор о концепцији и приступу које је стручни тим прихватио за ово истраживање. Једноставно, они су ишли у потрагу за узроцима и факторима на свој начин, иако су на поменутим састанцима климали главом,

пуни разумевања за чаше гледиште. Када сам, на једвите јаде, половином акције примио прве извештаје, нисам могао да верујем. Већина их је одлазила у те подкопаоничке засеоке и отворено, директно гтитала мештане о самоу6иствима:,Шта ви мислите, зашто се људи код вас пуно самоубијају?". Извештаји су врвели од „узрфка и фактора самоубистава' појединих случајева. Као да то већ нисмо имали у полицијским извеитгајима који су сачињени приликом увиђаја. Што је најгоре те извештаје су учесници акције добијали. Истина, свако јутро за тај дан. Но, имали су довољно времена бар да га једном прочитају. С друге стране, није било лако оделети салвама прича о самоубиствима која се обрушавала на учеснике акције, јер чак и када испитанике нису ништа гжтали о самоубиствима они би спонтано, чак са неким ликовањем кретали са причом. Као и први дан у кафани. Уз осмех, кафицу и ракијииу чалп би о живота у свом засеоку. Требало је доста стрпљења, упорности, знања и вештине да се избегне замка приче (надугачка и наширока) о tomb шта мисле мештани зашто се људи у принципу самоубијају, те зашто се тај и тај убио. Ha cpetiy било је међу нама и пар искусних истраживача, захваљујући чнјем раду смо успели да сакупимо довољно материјала за успешан рад идуће године. А, шта смо нашли? Атмосфера коју смо затеклн може се одредити као уџбенички пример, чак илустрација за анемичност. Или, мало поетскије речено, у том крају (где од 17000 становника чак 95% чини српски и црногорски живал>)“... сретао сам углавном људе угаслог и равнодушног погледа. Све биле су несносне врућине, ми се небо чинило као ужарени поклопац који одозго притиска и затвара. Нигде одушка, нигде покрета људи празних очију. И небо празно. Без облака и без Бога. Ако се већ каже да су „очи огледало душе“ и да је „небо огледало Бога" онда су ови људи и ово небо наспрамно огледало празнина и безнађа..." (део једног извештаја). Наиме, та рурална средина планинског типа са првим покушајима и ефектима урбанизације је социјални систем који се лабаво држи на остацима народне власти, која у недостаку, сталном мањку средстава за рад једва успева да и сама преживи, а как4oли да успешно функционише у функцији својих суграђана бирача. Стиче се утисак како се на том простору све распада,

14