Лист младих истраживача Србије

а не види се да се ишта ново догађа. Религија се једва одржала, боље речено последњи баштован религије је освећивање славског колача. И то многи више не раде, веле, скупо је бре. Земља се слабо обрађује, мале парцеле, нема савремених машина, а млад свет неће да остаје на селу, уче школе, маштају о граду. Сточарски крај одвајкада сада лагано, али сигурно прелази у легенду: чобанске песме смо чули тек од једне старице, а млађи су нас са чуђењем гледали када смо их о томе питали. Истина, још се понегде виде овце, али их је све мање. Ту и тамо по која крава. И свињче. Подоста је у овим крајевима оЛова и цинка, већи део запослених су рудари, али са петнаест милиона просечном платом, полуокренути пољопривредним радовима и бригама. Постоје још две три радне организације, али*... треба имати јаку залеђину..." да 6и се запослило у онима који успешно пои где је плата изнад двамилиона. Ибарска ма~Тиотрапа пролази кроз место, пропраћена тутњавом камиона. Река Ибар, пуна фенола. Дом културе срушен је земљотресом 1981. године, а већ седам година, и још увек, се гради. Има кафана. Поприлично се у њима пије, али се врло мало пева. Људи пију и ћуте или причају, Понеки и сами са собом. Добро, рећи ћете, шта је ту ново. Шта је ту чудно? Е па чудно је то што у општини Лепосавић велики број људи врши самоубиство. Евиденција СУП-а показује {систематски се подаци воде од 1£74. године, иако је општина формирана 1960. године) да се у последњих петнавстак година троје од осморо људи годишње одлучи на тај корак. Најчешће ra предузимају људи у зрелим годинама, између четллцесете и педесете, што има изнимки, као Слободанка која се за то определила у двадесетој. Определила, или је била приморана? Оставила је опроштајно писмо у коме ништа о томе не говори, само брату поручује коме шта од њених ствари оставља, и које дугове није вратила. У писму се још и опрашта од саме се6е. Вели на крају; „Збогом Слободанка". Изнимка је и старица од деведесет година која се обесила о гајтан. Само се свалила са кревета за који је завезала гајтан и на коме је лежала. Или..., има сувише изнимки, Но није то главни налаз. Једна општеприсутна апатичност, чак депресивност, која преовладава у том крају међу људима који претежно живе без вере у боље сутра, али у незадовољстау својом сутрашњицом, као живи лесак

гутала нас је током боравка у Лепосавићу. Има и изузетака, срећа је да их има, али они само говоре о томе да ]е, на жалост. правило другачије. И то мирење са судбином. Тај скоро општеприхваћени став о самоубиствима као „нормалној' појави. Чак добродошлој, јер разбија монотонију свакодневице. To је многе од кас обесхрабрило. Вероватно су се и због тога учесници акције тако тврдоглаво држали, по њима, једине извесне ствари бесомучног оговарања (а како то другачије назвати, можда неструктурисаним интервјуом). Нису, изгледа, схватали да је то само један од података, и не толико битан, јер се лако могло првдвидети (и на основу прва три дана се то и потврдило) да ће самоубиства људи већином објаснити лудилом noчинитеља: n To су бре живци. Мало је скренуо. Ето, ономад сам с њим причао и ништа нисам видео. А био је он чудан још од рата наовамо". Али, с обзиром на околности организације и реализације ose акције, као и стање наше Организације заправо све то не би требало много да чуди. Схватио сам на основу приче на Акционом одбору и увидом у оригиналне извештаје других акција (о сијасет неформалних разговора нећу ни да говорим) да ни на другим акцијама није било богзна колико другачије. Наша се Организација налази у кадровској кризи већина људи која се пријављује за Омладинске истраживачке акције изгледа да, осим добре воље, нема ничег другог. Нажалост, изгледа да један број нема ни добре воље. Реч је о томв да је за овакву врсту активности неопходно извесно предзнање, a уз то и поседовање релевантних вештина и способности. Уосталом, постоји и низ других друштвених организација при Омладини кроз које млади могу да задовоље своје потребе за дружењем, путовањем и друга специфична интересовања. С друге стране наша је Организација (иако ja више преферирам Покрет) едукативно-истраживачка, али без јасне разграничености та два аспекта њене делатности. Молим вас, реците како радити са људима који немају основна џаучно-методолошка знања, а о интервјуисању су тек no нешто читали. И, није ту реч о сакаћењу кроз наш образовни систем, Зар наша Организација није нашла један од извора свог настанка баш у „бунту* против тог и таквог васпитно-образовног система. Или, можда мислите да треба бити реалан? Истраживачке акције су јединствена прилика да се упознају нови предели (да 6и се више волели) нови људи и обичаји, је-

динствена могућност да се стекну нова знања и умвња, те да се развије мотивација за друштвено-користан научноистраживачки рад. Ја мислим другачије. Сматрам да треба да будемо реални и да учинимо немогуће, У чему се огледа друштвена оправданост постојања наше Организације? Свакако у томе да се дружимо и учимо, и развијамо као личности, свестрано васпитани и обра-

зовани, те социЈалистички самоуправно оријектисани. Наравно, питањв је ту ко нас васпитава и образује, и како то ради. Али, МИ морамо имати и адекватне, научно релевантне и практично корисне резултате свог рада. Све у свему, након овогодишње летње акције налазимо се пред питањем шта желимо и какву Организацију хоћемо?

Зоран МАКСМОВИЂ

ИСХРАНА

Оеог лета су по Малом Повлену за храном трагала 33 млада истраживача, крећући се у оквирима програма Исхрана у природи. Током истраживања спроведен јв и експеримент прехрањивања, који је трајао петнаест дана. Приликом конципирања овог истраживања постављено је више истраживачких задатака, који су многима пријављенима за ову акцију звучали примамљиво, али иза њиховог изазова стајали су не мали и не лаки захтеви. Тако је било потрвбно (,на сопственој кожи“) утврдити могућности опстанка организоване групе људи услед немогућности снабедавања намирницама и водом, затим обавити фитоценолошка снимања јестиве дивље флоре и фауне, водити евиденцију о утрошеним намирницама и начинима припремања јела, вкспериментом утврдити утицај прехрањивања јвстивом дивљом флором и фауном на људски организам, евидентирати водвнице и изворишта воде за пиће, израдити катастар и сл.

Стање јестиве дивље флорв и фауне утврђено је посматрањем и анкетирањем ловаца и мештана. Учесници акције су свакодневно водили евиденцију физичких активности, а пре и по завршетку експеримената спроведена су антропометријска мерења и урађена хемијска анализа крви. Иако су учесници акције били претежно средњошколци храбро су и експеримент и. истраживање спровели до краја. Терен на коме је истраживање реализовано и место на коме је био постављен логор нису случајно одабрани. Наиме Друштво истраживача „Владимири Мандић Манда“ из Ваљева вршило је раније бројна истраживања на овом простору, те је летошња акција дошла и као резултат претходног рада. Сви ови истраживачки подухвати указују да је овај предео, богат јестивом флором и фауном, и да није чудно да подуго већ представља изазов Младим истраживачима.

Драган ЂУРАНОВИЋ