Лист младих истраживача Србије

митске историје Ацтека и њихових сеоба. Сцена приказује долазак ацтечких племена у место Tamoanchan (означено сломљеним дрветом и олтаром) где са осам сродних племена (чија .имена" су у горњем десном yrлу) обављају верске церемоније (људске фигуре с десне стране) по ноћи (слика неба са звездама изнад имена осам племена), док њихове поглавице (два људска лика испод имена осам племена) расправљају о одласку и раздвајању два народа (отисци ногу). Јасно је да и поред све сложености ово писмо ипак има прилично ограничену употребну вредност. И заиста, оно је коришћено само за историјске забелешке и нотирање математичког и астрономског система. Следећи корак фонетизација води директно ка првим потпуним писмима прелазног карактера. Међутим постоје и случајеви да су нека писма познавала тај корак а да га ипак нису у потпуности прихватила, услед чега су остала напотпуна у смислу да не представљају у потпуности графички израз говорног језика и да су у већој мери задржала пиктограме симболичког карактера, попут ацтечког писма. Пример за то је писмо народа Мосо (сл. 6) који настањује северозападни део кинеске провинције Yunnan и по језику је сродан Тибетанцима, О настанку овог писма и односима с другим писмима ништа није познато. Оно нема ничег заједничког с кинеским карактерима. Било је коришћено искључиво за верске сврхе, тако да никад није стекло ширу примену, Састоји се од знакова различитог карактера и пиктограма и геометријских симбола и идеограма и фонограма типа ребуса. Пишу се само речи које су неопходне за разумевање текста, док се везници, предлози и граматичке форме не бележе већ их читалац мора сам убацивати. Идеографско слоговна писма прелазног карактера (прелазног зато што још увек сви знаци не бележе само гласовни говор) представљају прва права писма и на њима је заснован сав потоњи развој писма. Она поседују способност да у потпуности пренесу садржај информације, ма колико она била сложена, исто као било који природни људски језик. Познато је седам оваквих писама. Три су за сада недешифрована прото-еламитско, прото-индијско и критско линеарно писмо А. Да би се једно писмо овог типа прочитало, неопходно је познавати језик записа. Постоји више теорија о језику носилаца Минојске цивилизације, али ниједна од њих није доказана, нити je остварен значајнији напредак у погледу линеарног писма А, упркос дешифровању линеарног писма Б коришћеног за писање архаичне варијанте старогрчког

језика. Прото-индијски натписи представљају још већи проблем: научници сматрају да су по свој прилици писани неким од језика прастановника Индије Дравида, али који би то језик тачно био и у којој мери се моrao променити у току 3.500 година, немогуће је одговорити. При том ниједан запис није дужи од двадесетак знакова, а у просеку имају их свега 4-5, што знатно отежава ствар, У случају еламитског, језик је донекла мада слабо познат захваљујући натписима из касније епохе када је за његово бележење коришћено месопотамско клинасто писмо. Сви очувани прото-еламитски натписи су економског карактера и првдстављају различите инвентарске листе. Од неколико стотина знакова тек неких стотинак се може прочитати. Са сигурношћу су интерпретирани само бројни знаци на основу којих је установљено постојање децималног система. Једино идеографско-слоговно писмо које је и данас у употреби је кинеско. Оно се у току више од 3.500 година дуге историје изменило само у спољашњем изгледу, док је у суштини остало исто. Од свих писама кинеско је најближе ономе што се назива логографија (од старогрч. logos (реч) систему писања у коме сваки графички знак одговара једној речи. За то постоје два важна разлога: класичан кинески језик био је готово искључиво моносилабички језик, тј, огромна већина речи састојала се само из једног слога. С друге стране, кинески језик има огроман број хомонима, много већи од било ког европског језика, тако да сваки слог нпр. ma има неколико десетина различитих значења. Разлика између њих се у говору прави или различитим наглашавањем дотичног слога, или његовом употребом, тј. положајем у реченици, а у писаном језику постојањем различитих словних знакова за сваки хомоним. To значи да сваки кинески карактер представља одређени слог који има смисао, Вишесложне речи, које преовлађују у савременом језику пишу се помоћу онолико карактеоа колико имају слогова, али се

при том увек морају употребити одређени карактери за одређену реч, и у том погледу нема произвољности. Овакав систем довео је до скоро неконтролисаног повећавања броја кинеских знакова, тако да их има више него знакова у свим осталим писмима заједно. Велики речници имају преко 60 000 хиљада карактера. У обичном животу једног интелектуалца довољно је познавати њих 6-7 000, али и то представља велики залогај за учење и захтева године напорног рада. Пиктографски карактер који је кинеско писмо а посебно поједини његови елементи задржало до данас довео је до настанка типично кинеске уметности калиграфије_(сл. 7).

Сва три дешифрована идеографско-слоговна писма Блиског истока су по својој унутрашњој структури јако слична. Она се састоје од три основне категорије знакова: логограма, фонограма и детерминатива. Логограми су знаци за поједине речи, фонограми се користе да укажу на фонетску вредност (а не на значење), а.детерминативи одређују категорију у коју спада одређена реч и омогућују њено разликовање од хомонима или речи које слично звуче будући да понекад бележење изговора није било сасвим прецизно. На пр. реч Aššur праћена идеограмом ,6or“ означавала је врховно асирско божанство, а праћена ознаком за „град“ истоимени град.

23