Мале новине

Демокрацију воле и њој прориче будућност, вдаст. А ћиФтарији да носи ратне трошкове целе те борбе. Сва „смешно" она треба да буде у јелној комедији она лиФерује. На њихов се рачун цео свет смеје. (каставиће се) 4» «►

ВИБЛИЈОГРАФИЈА Отаџбина. Лист за књижевност, науку и друштвени живот. Свеска засентембар 1888. Власник Бладан Ђорђевић Одговорни уредник Љубо^ир Миљковић. Гсдина седма, књига. двадесета, свеска 78. Као ирилог уз ову свеску иде: Реч, којом је г. Миниетар просвете и црквених послова отворио 9. септембра 1888 г. светковину стогодишњице Вука СтеФановића Караџића.

„Друштво Св- Саве и Пошто су се друштвени послови, па дакле и издаци, умножили у већој мери, управа јс принуђена замолити друштвене пододборе. и иоверенике, да прикупљене улоге пошаљу што пре главном благајнику друштвеном, као и да настану, да се остатак улога редовних чланова иокуни у што краћем року. Веоградски чланови могу своје улоге слати или пододбору онога кварта, у ком станују, или неносредно главном благајнику г. Тих. Ј. Марковићу, трговцу. Друга књига „Братетва" биће ускоро готова са штампањем и разаслаће се одмах свима оним члиновима, који су за ову годину свој улог положили. Бр. 489. 25 Септембра 1888. г. у Београду. Иредседник „Друштва Св. Саве." Свет. Никола/јевиЛ Књижничар, Ђ. МиловановиК.

ПОЈШЦИСВИ ГЛАСНИК Београд 26 Сентембра. (.Притворени.) Ноћас су нритворени: Јоваи Бабоман, Јован Бурнађ надни

чари из Аустрије, Божа Ракић из Жаркова, Стева Ненадовић из Рогачице, Риста Каљевић из Бугарске. Душан Ђорђевић, Јевта Николић, Вели сав Башеви^ из Краљева Јован Сурић калФа молерски из Аустрије, Светислав Нинић звани Зака коцкар, сви због скигње; Јоца Нејић зидар и Живан Бидаковић калФа трговачки због крађе, Јулијана Декан служавка и Марија Димитријевић — Арсић због блуда, Марија Живановић служавка, Милева Лазић и Навле Жарић слуга из Ужице због нијанчења, Сима Јовановић калФа јорганџијски, Љубомир Поповић Јован Николић, кал&а терзиски, због коцкања. * (Осуђени). Пресудама полициским осуђени су: Ферари Рурни ликорезац због нереда и Димитрије Милићевић абаџија овдашњи због увреде. ШАЛА И ЗАБАВА [Ја трпит] Један од наших »најчувенијих" лекара, доктор М., беше једног дана у друштву са многима који боловаху од костобоље и који разговораху о својој бољци и некорисним лековима, што их је наука пронашла. Сваки ређаше на прсте лекове што их је употребљавао. Једини наш „чувени" лекар ћуташе, и ако је, прво као лекар, а за тим као надлежан судаја за костобољу, двојином више натио од ове већ неколико година. — А ви, докторе, шта радите кад вас снопадну болови? запита га један од њих. — Са свим нросто, одговори овај; а то могу и вама преноручити из свога искуства.... — Шта? — Ја трпим.

Огртачи. Аристотел је написао једном једну главу о „шеширима 1 ', зашто не бих и ја написао један листак о огртачима? Огртач је примитивно одело; то је одећа наЈиростија, а уједно и најелегантнија. Од свега одела, он је једини про-

шао кроз све векове скоро без икакве промене. Огртач је син сунчани. Има нешто љубонитно што га прати свуда. Најнре, као нарче платна на Истоку, лако пребачено преко плећа, он постаде у богатим долинама Тибета и Кашмира; као скупоцено и чудновато украшено ткиво, он се претвара одједаред у појас, увија се у чалму, завија својим свиленим опсегом све делове човечијег тела, вијуга се као пријатан украс од зеденила, и са задовољством грли, улепшава и крунише коринтске стубове. Отуд, ностаје ешарпа бајадерама, за тим, као дуго нлатнено нокривало, скрива лице, одваја се од злата и пурнура, свиле и сребра и нрелази у невино белило; као ретко ткиво, он је знак невиности, брака и материнства; озбиљне конзервативне госпође нобожна скромност, учтива пријатност, свештенице, калуђерице и побожне деве усвајају га као знак одликовања ка поштовању што оне преноручују. Као шпански мантил, помаже кокетерији; као млетачко „домино", служи интригама; као „шал", међу нама, завидан и жељен украс, украс раскоши, која упропашћава, или као украс од неоспорее потребе, он је као веза што спаја и сједињава наша модерна друштва. Окружен богатим самуром или украшен светлим драгим камењем и тешким везом, огрт„ч је обавезна принадлежност величанства и еујете дворск Још су чудноватије његове нромене код мушких. То је испредено руно овчије, одрана кожа, убијених животиња. Лавовска кожа Херкулова је један огртач из матологије; књига Битија учи нас да је и Ноје имао огртача. Код египатсквх Фараона, огртач узима облцк дугачке одеће, која се по земљи вуче, и као такав иде за тим по целоме свету, као весели и безбрижни циганин, учећи се да говори сваки светски језик. Долази у Рим и Атину; и Талма )е, нарочито, показала својим сувременицима како се он намешта, опада и оживљава, импозантан и госноствен, ширећи се, увећавајући се, подижући се, умањавајући се. стежући се, по разним редовима грађанства, али увек по нацрту Фантастично правилноме и разноврсио тачноме. У средњем веку, ево огртача где се одједаред спрема за рат, за јуначке игре, двобоје, Фектовања па чак и за учествовање у грбовима;

је века преставник његов господар. Гледајте топуз па за Хабзбурга непитајте! Е тако вам је и с ариетокрацијом. У њој ви видите исписане толике ратове, толика чуда зла и иокора толико браколомства и прељубе и толико самопрегоревања. Само због тог самопрегоревања је могла ариетокрација да дочека 19 век, где је се сукобила са: буржоазијом (ћивтаријом) , као производ 18. а преставник 19. века. Јер ма шта ви казали ииак је наш век најгаднији од свију лосадањих. У њему је владајући сталеж једна врста људи, који то ничим незаслужују. И аристокрација је била цосадна, бесна, гадна али је свему томе имало граница. Част, тај њихов највећи закон, стављао је често пута препреку самовољству. Макар шта да су чинили ипак, кад дође време да се код њих на част апелује били су сви готови. Они нису могли да учине много што шга, али су могли увек да ногину и то су сјајно чинили. Буржоазија пак, нема ничега светог: њу ни од чега није срамота. Она из боја бега, страх је, иа зашто не, она није зато рођена. Од жртава се уклања. Што? она не мора бити нлеменита; она има „своја носла" Њу није срамота да човеку одузме и последњу кору леба, да удовицу избаци са децом на улицу, да какву „сиротицу шваљу" упропасти. Но; а зашто као? Она зна своје рачуне, своје интересе, јер тек ваљада она не сме заборављати свој интерес! А међу тим она има у рукама срество којим се све постизава; новац. Па ипак поред све своје моћи, она увек мора да се крије иза неког. Буржоазија нигде не сме да изађе на видик, да зграби власт у своје руке, јер се боји. Чега? Осуд, њој савест није чисга. Она види своју иривидну и крату моћ и своју стварну немоћ. Она зна да чим капитали сврше сој задатак да ће је р а д прогутати а ;ад је: демокрација, (трећи тип Ожијеров.) Млада странка, која да би се добро развила и подигла, мора утрошити за своју храну оба стара сталежа. Демокрација је савршенија и од аристокрације и буржоазије с тога, што је она довољна сама себи за живот и развитак. „Сваком по способности"је база на коме ће се најбоље моћи подићи ново друштво, што ће нам га донети смрт ова два сталежа. Код Ожијера се види овакво расположење, аристокрацију поштује али показује да је уморна изпурена. чело је да свањива. Умбо гдедаше у тај појав са великом радошћу. Тнласи су још непрестано запљускивали гондолу. По кратком времену чује Умбо јако шуштање, — као да талаои удараху у какву стб"ну. Да се није приближавао каквом стеновитом острву? Куда га је ветар однео? Па ииак беше Умбо у неизвесности/ Нико није могао да одговори на његово питање. Са стпахом и очекивањем управљаше он своје очи према истоку. На оној страни одакле свиташе, уздизаше се црни врхови оикољени црнкастим пегама. То беше земља. Морски вали ударали су пенушећи се о подножје стена. Ужасна хука, која ]е отуда долазила, јављала је, да су ово опасне стеее у мору, које ишчекују своје жргве. На истоку небо беше црвено, први знак да се сунце ночиње рађати. Свуда у наоколо, докле је могао допреги Умбов поглед, није се видила никаква лађа. Умбо се реши да иде право на оне стене, одакле је долазила страховита хука. Ту је хтео да покуша те да изађе, ако може, на суво. Сав мокар, малаксао од глади и жеђи, није могао дуже

да се бори са узбурканим морским валима. Он управи своју гондолу на стене. Све се већма осветљавала морска површина. Пошто му је једрило сметало он га скине. Ветар је терао гондолу право на стене. Баш тамо, куда се унутила гондола таласи најжешће удараше о стене. Гондола се приближаваше врло брзо опаеном м^сту. Умбо виде да се иза ових стена налази повелико острво. Пред, и око острва, са оне стране, куда је он пло. ио беху разни каналићи, спрудови и врхасто камење вирило је на све стране. Сад је требало пошто :ло то да нађе пролаз. како би се могао дочепати обале острва. јер му је иначе извесна пропаст. И ако је окинуо једрило, и цокушавао веслањем да управи гондолу кроз безопасна места, ипак пије имао толико снаге, да одоле снази талаза. Како је овде била још и струја врло јака, она подухвати гондолу, и тераше је ужасном брзином противном правпу. После дугог и тешког напрезања, опази Умбо да је близу земље, и већ се радоваше да је спашен. Али овде струја

беше још јача, гондола беше играчка таласа, јер је окреташе час тамо час амо. Умбо је био немоћае да противстане овој напасти. Он се ухвати обема рукама за катарку. Са ужасном силином баце таласи гондолу на стене први ударац гондола издржа и од јаког ударца поврати се натраг. Таласи је опет дохвате. Умбо је покушавао са највећим напрезањем да се уклони од тог опасног места, али његова снага морала је подлећи морекој сили. Он је знао шта га чека. Пропаст му беше сигурна! Но за то није имао кад да мисли! Таласи баце гондолу н шово на стене Овога пуга ударац беше много јачи. Но ипак гондола издржа. Таласи је поново повуку са собом и измакну далеко од стена. Умбо се чврсто држаше за катарку молећи се Богу. Пред собоМ ништа друго није могао да види до белу пену и црне стене. Други велики талас који је нагло долазио понесе гондолу са ужасном снагом. Бода је нагло долазила у гондолу. Умбу се смрче пред очима. У том се зачу ужасан тресак (наставиће се)