Мале новине

њене омладине са свкм другачије радш, тамо се не чека, незнамо на шта, не окле.а ее но и влада и приватни људи свима могућим приаикама евојим утшцајем посредним и непореднмм у Македонији чине тако, да ћемо доцније имати грдних неприлнка око те тако важне ствар^. С тога је желети да и ми што пре приступшмо мало делању, јер се и сувише говорило. А уверенм смо да ће ту ствар и држава идруштвосв. Саве и сваки поштени патриота сриски 0,1 сиег срца потпомоћи.

СТРАНЕ ВЕСТИ *Руси у Иаризу. Француске новине једне доносе како годишње у Паршзу живе до 50 хиљадаРусаод којих редовно 5 хаљада тамо по више година стално жише и тамо имају своје клубовс књажевничкч, вечерње салоне, чштаонице, тако да сгоје у свези с њима тако рећи најбољи књижевници паршски, које Руси упознају са руским друштвом, животом и стањем руског народа. У последње време намеравају да отворе штампарију и да иокрену у Парвзу политичко литерарни журнал којм ће радити на Француско руском савезу и који ће упознавати Фран цуско друштво са животом Руса.

ГЈЕГ-А-ОШОС СЛУЖБЕНИ ГИАСћИК Из извештаја комесара ианађура, државног у Смрдљиковцима, среза колубарског, окр. београдског, 30-огјуна, 1-ог и 2-ог јула тек. год. и из извештаја комесара ианађура, државног у Гроцкој 8 -ог, 9-ог и 10-ог јула т. г., миншстар народне привреде увидео је, да приход њихов није толики, да би ти панађури м^гли м даље оистати; с тога је на осиову § а Б-ег, а е погледом на § 2-и, закона о панађурима од 4-ог Фебруара 1865-е године решио, да се ти ианађури укину.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК Београд, 6. Октобра 1888. УхваИени. Потерама полицијским ухваћени су у сжитњи и бесиосличењу и притворени: Драгутин — Цика Цветковић овд. Сава Јовановић слуга из Босне, Драга Ранић из Аустрије Сретен Станојевић и Јован Ристовић из Ужица, Миленко Карановић и Живко

Јовановић овд. Владиеав Јовановић, Остоја Срдић, Панта Тодоровић Паја Дивљак сви из Аустрије, Милош Ми лованић овд. Тееаро Мунде ич Италије, Ј1аза Ковачевић из Херцеговине, Пера Котарац нз Босне, Димитрије Савић овд Карло Лател из Аустрије, Јован Салић из Турске, Јован Саборанош из Аустрије, Вуле Николић из Бреснице, Филип Шлајдер из Хрватске, Ђорђе И .ић, Емил Јозе® из Ауетрије, Димитрије Антонијевић из Тур еве, Леополд Маркс, Матија Златирковић, Тодор Несторовић из Аустрије Ђорђе Николић ТриФун Грујић из Босне, Вељко Петровић из Турске, Марко Матић из Хрватске, Ђока Ивковић из Аустрије, Стеван Гавриловић из Ниша, Лазар Николић Франц Мијелчић из Аустрије, Милан Даничић из Каменице Стојан Радивојевић кз Зајечара Иван Бабић из Лознице, Димитрије Јовановић из Босне, Илија Трунић и Макса Грујић банаћании из Аустрије и Тодор Ђирковић бив. осуђеник из Шанца; сви због скнтње и беспосличења. * Осуђени. Пресудама нолицијским осуђени су: Јанко Здравковић, Ђорђе Митић, Риста Базаревић и Илија Аранђеловић пиљари овд. Стеван Николић и Крста Тасић овд. каФеџије, због обмаие власти, Мајаило Николић ка®. за неупис слугу, Ирма Фабијаии из Аустрије због блуда, Катица Сгојковић ђевојка што нема занимања и Петар Милојковић рабаџија овд. због пијанчења. ПРОСВЕТА

БЕЛЕШКЕ КЊИЖЕВНЕ УМЕТНИЧКЕ и НАУЧНЕ — У Загребу излазв један забавии иоучаи лнстић за хрватску мЈ ?адеж: „Смшље", који издаје „Хрватско недагошко књижевни збор". Истм лист у свом бр. 1. од ове године (унрашља 09 но школској години) доноси слику Вука Караџића коју проираћа са једним чланчићем, где говори о заслугама Вуковиг. Међ осталим на једном месту вели: „Морате знати, драга дев,о да Хрватн и Србм, нису плсали почетком ошога столећа овако, вако давас пишу своје књиге већ се писало у сшаком крају оним наречјем, којжм се онде говорнло. Тако наје бшло у нас једнога језика а ни једне књшге, коју бш могао разумети сваки Хрват а Србнп, јер су иоједшни пнсци писади само за онај крај, у коме су жавели, а не аа цео народ. Вук Караџић

бмо је први, који је узвисио паречје штокавско-херцеговачко, јекавским изговором, као најчишће и најлепше, на ступањ књижевиога језика а Људевит Гај увео га је онда ва време препорода хрватске књиге и у нас. Од то доба пишу Хрвати и Срби, пошто су један народ, уз мале, незнатне разлике истим језиком, што га је Вук био унео у хрватско-српску књигу и . Можда ми не би све ове речи пренисали, да нас није овако братско писање од стране Хрвата зарадовало. Овако нас је писаше тим пре зарадовало, што нас је такво што мало кој пут од стране Хрвата до сад зарадовало; на и с тога, што се то иише деци, коју збиља, један пут ваља научигш и у њима посташшти ону велику основу слоге Срба и Хрвата, која је за пас, садање генерацшје, већ нропала или и ако ностоји,иостојп као утопија. КРИТИКА Народно позориште. У Уторак, 4 октобра, даван је у нашем народном позоришту ,, Уријел Акоста " трагедија у пет чинова од Карла Гуцкова, нревео Н. Н. — Редитељ. гЦветић. (наставак) У колу млађих књджевннка, иајзнатније место заузима Карл Гуцков, који је пореклом Лужшчанин, а родио се 1811 године. У почетку се био одао богословеким наукам-, но доцније их замени иравннм па је још ђаком радло на једаам новинама у Штутгарду. По ј лијској реводунији (1830 г.) он је већ имао више својих забавних листова у којима је оштро шибао тадашње стање у Немачкој, а кад је у Француској планула Фербуарска револуција (1848 г.ј, па чак одјекиула и у Немачкој, и сам је учествовао у берлинској буни захтева^уки, са осталама, од Виљема 1У. слободну штамау с осталнм уставиим слободама. Са свмм је прнродно, да се Гунков, као члан оног одушевљеног кола иемаче омладине, исгакао међу ирве немачке књижевнике. Он је својгам многоброј мим епсхам и драмским умотшорнма ударао на све што је застарело, а целокупннм својим радом прнстајао у« савремене ч ежње. Његов роман \Уа11у, у коме се вешто подсмева верозакошским предрасудама и његова драма Мего, јесу — вели Шер најпоглавитмји документи младог немачког правца. Сем тога напнсао је два повећа романа: В1е ШШг уот

Ја запитах гроФа. — Је ли то за вас. — Не, то је за моју млађу децу; ја се бавим другим пословима, одговори гроФ, погледав иза врата, где је стајала велика гомила исцепаиих дрва. Ниј е дакле чудо, што је гроФ крај таква иоела сачувао свију снагу и свеже здравље. Много јс том доиринело, што је граФ Толстој већи део живота провео на селу. У раној младости изгуби мајку, кнегињу Волконску; а још дечком, год. 1837 одведу га у Москву к својој баби. После је опет живио ва, селу, и године 1840 оде на казански уииверситет, где је слушао науке најпре на оријенталном, а после на правничком Факултету; од године 1825 до 1855 служио је у војсци на Кавказу, у Бечу, Севастопољу, а од године 1861 живи непрестано на свом добру у Јасној Пољани. По овом ]е дакле 57 година на селу. Кад прођоемо млади воћњак, који је такође гроФ засадио, изађосмо на поље и упутисмо се у најближу шуму. За овом шумицом и још неким потоцима пружала се поља и шуме. Час пењући се, час спу-

штајући, и|асмо из једне честе у другу, кидкад само застајући при разговору. Сунце би час зашло, час би провирило кроз облак. Свсжи зрак мирисао је од лисна зеленила. Ништа се не макну у том мир ном ваздуху. само овде, онде пао би жут лист са гране Иђах са стране гроФа мотрећи еа његов лаган ход и уживајући у живахности његова говора. Најпосле се вратисмо. Путем сретосмо неколико девојака где жању. Толстој готово сваку ослови. а за тим се окрену према мени и рече: — Жању коприву да њом зими обмотавају младице, да се очувају од мишева и зечева; јер они беже од мириса коприве. И после шетње од три и по сата ево нас дома; за то време прођосмо 6 до 7 врста. Толстој, као да нн]е ни најмање уморан, попе се лагапим кораком у горњи спрат, где нас је чекао ручак. — Јесте ли уморни? запита ме гроФ. — Мени је еужно движење, као и ваздух. Зато најволијем лети, кад могу да орем, и копам. да цепам и тестеришем. У јесен већ, за време кишовитих дана, горе је, онда се не може из куће, и тада кројим

Сге1з1;е, ("Духовни ввтезсви), у коме се подсмева немачким реакцнонарима после свладаншх буна, и Бег 2аићегег уоп Кот ( Р имски чаробник) у коме иемева ултрамонтанске варалвце. Поред тога је врло веппачки обрађивао социјадне новеле у којима је исмевао мане данашњег друштва (ВпеГе етев Жаггеп ап ете Шггт) а тако исто испадао му је врло срећно за руком и философско — хуморисгичан роман („Духовити Витезови" и „Римски чаробник".) Радио је и на историјском ромаву а као грађа служнли су му догађајн из доба р« Формације. Поре I тога заннмао се и критиком; пнсао је о Гете-у и Берне -у коме је н жнвот онисао. После оваквих радова, којима је доиста стекао књижевничког гласа, са свчм је нојамно што се Гуцков латно и шајтеже врсте нојезиЈе, — драме И у њеним обема врстама, и у драмн и у комедији, није Гуцков остао без успеха. Сем трагедије „Нерона", коју смо већ горе цоменули, у његове најбоље трагедије долази „Паткул", ливонски великаш, кога је Карло XII. због неверства живог престругао (ову трагеднју нмамо и ми у српском нреводу и приказује се на нашој позорници); за тим руски револуционар „Пугачев " и, најзад, нешто мало слична историјској трагедији, „Уријел Акоста". Од комедија најбоље еу му 2орЈ ип<1 8сћлуег1. (К: ка и Мач) и Баа БгћПс! (1е8 Таг1ибе (права сдика притворице), за овим долазе друге, мање анатне,али на немачким ноз 'чрницима омиљене комедмје. Уријел Акоста је једна врло »агонетна трагедија. (Јам Акоста, по Кајзерлингочој монумелеталној историји јеврејске литературе, био је прозелит, један мрачњак којн је тек доцније прешао у јеврејску веру и само се помиње е тсга што је доиета био рођак вајславнијег Филосо ®а јеврејског — Спинозе. Међу тим, са свим је умесно иагађеше, да је Карло Гуц ков хтео Уријел Акостом да нам прикаже самог Баруха Спннозу. Али она величииа, достојанство, она гранитна непоколебљивост Спинозина, уверавала је нисца да нема довољно снаге да нам ирикаже правог Спинозу. Уријел Акоста говори језиком Спинозиним, дише љеговим осећајнма. Миеао да жзмеђу божанства и васељене нема разлике, коју су први истакли јелниски философи , а доцније је прихватили и боље развилн, маварски философ Авероес и талијански Брумо, та мисао највећма је прихваћена и разграната Барухом Спинозом. Спиноза, највећи фнлософ јеврејски, коже и шијем обућу... Верујте, жалим свакога, који нема прилике да поред душевна рада и телесно ради. Кад не бих ја то могао, ја у вече не би био ни за шта; нити би могао пмсати, ни читати, нити слушати шта други говоре. Ако је гроФ Толстој у Москви у кући коју је недавно купио, то одма још за; ана цена дрва, вуче воду с бунара и носи је по кући где треба. — А шта само говоре којекакви језици! помислих, слушајући га кад говори. — Шта ла све само још не измислише! Оклеветаше га да је изгубљен са овнј свет, да је постао пустињик, мистик. Ала би се зачудили ти злуради клеветници да га само оваког виде/ Ту на првом спрату до врата је и клавнр; а аа сред собе дугачак астал, по зидовима висе слике гроФОвих прадедова из седамнаестога и осамнаертога столећа. једна слика предстчвља дувпу, једнога од његових ирадедова. која је доцније отишла у манастир. У тај мах уђе унутра, жена гроФова, СоФија Андрејевна, а баш се и скн Сергије вратио из лова. Заседосмо за сто, па