Мале новине

* Кажњено. Хуманитарно друштво у Лондону које је иротив сваког му чења животиња казнвло је црошлог месеца једног дечка најтежим робијашким радом за 21 дан што је убио једну мачку. А код нас? — шинтери чак и деци вабијгју жицу на врат! Култура!

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК Београд, 17. Октобра 1888. Притворени. Ноћас су иритворени: Драгутин Вељковић калФа позлатарски Марко Санди1ј машиниста и Ђорђе Тодоровић и8 Б ј гарске због нијанчења и нереда; Васа Јовановић раденик и Стојан Митровић слуга због скитње. * Осуђени. Пресудама нолицајским осуђени су: Живко Живковић слуга из Крушевца, Петар Наумчев из Прилипа, Катица Поповић из Вуковца Иванка Росић из Обреновца сви због скитње и Мијаило Костић „албанез" каФ. што није уналио Фењер.

ПРОСВЕТА

КРИТИКА У суботу 15-ог и Недељу 16. Октобр приказиван је у нашем народном цо 3 орин!ту нов комад Мааарену комедија у иет чиновЛ од Александра Дима, аревод с француског. — Редитељ г. Цветиб. Луј XIV.! — то је читава епоха у Француској историји, то је 72. године вајкрућег апсолутизма у Француској. Иавести на позорницу Луја XIV. или његовог лукавог кардинала Мазарена. 8начи драматисати њихова дела, дра матиеати историју доба Лујевог. Писац је тражио олакшице. Хтео је да нам прикаже Луја »а време регентства, у добу кад се највише иснољава утицај њв! ових лукавих учитеља, — Ане Аустријскеи кардинала Мазарена. Пи сац је појмио бар, и ако му то баш вије најбољег иснало за руком, да нам прикаже оно доба из живота Лу ^евог,

како је, угицајем лукавог Талијана Мазарена, достојног ученика Ришељеовог, Луј испао онако даровит и силан десаота. Дима и иочиње од рсг нства, од малолетства Лујевог, за то је и назвао своју комедију: Луј XIV и његова младост Шта је дало новода управи нашег позориш^а да, са свим својевољно, мења назив делу, апсолутно нам је ненојмљиво. Сећаио се, да је овај комад био већ једном на дневном реду и преко новина објављен иод именом: Краљева младост. И то је, најзад, врло згодан превод Француског назива. Међу тим, ствар се преокренула; некоме пало па памет да је боље, ма и на штету комада, дати му други назив. А то само значи, да је ту била каква мисао. У осталом ми уаалуд не говоримо да је некоректно учињено с променом назива, јер тиме је дат са свим други смисао комаду. Обичај је био до сад, да је насловно лице каквог комада и јунак целе драме, да се око њега врзма цео догађај. По тој логици и Мазарен би био главни јунак ове драме, — комедије, међу тим главно је лице, — ако се то није знало — Луј XIV; а тада и цела драма добија други карактер. За то смо ми и почели главним јунаком — Лујем. А уирави би иреиоручили да нас не терети својим закључцима. Но да се вратимо на ствар. Рекосмо, да је намера била писцу да нам прикаже Луја, да нам измесе како јеваспитан, највећи представник апсолутизма у своје доба у Јевропи, — то му је бар морала бити намера, кад су унлетени највећи догађаји, који су доцније били одутицаја но цео живот Лујев. Међу тим, то му је врло лоше испало за рукум. По нсторији зна се, да је на Луја имала јаког утицаја његова мати Ана Аустријска и вешти динломата Јулијо Мазарен, у драми је све то врло слабо маркирано. Да нам сам Луј није, смешећи се, рекао како се прибојава и Ане и Мазарена, ми то, по његовим делимл, не би никад рекли. Оно што је главно догађа се иза кулиса, а на позорници нам се само исирипа што је аисолутно нужно да се колико толико остале радње његове разумеју. У оиште, Дамин Луј је непојмљив; ако апстрахујете све гато знате о Лују, па и његову младост, прилике под којима је одрастао, — чак вам он излази као нека идеална личност, ко)а се отреса свега, да својом моћном руком дохвати сву власт на да крене у напред снажну, велику Француску, ма да је сва та његова тежња само гола грамзљивосг, недопуштање да се

ико меша у послове охола човека, који по кагато сања да је Бог, или да је бар овлашћен од њега да нриписује законе повереној му држави. Немогуће је појмити од куд Дммин Луј може да рече нарламенту: ј а тако хоКу\ или да се помисли да је то онај човек* који је окарактерисао целу своју радњу са три речи: ја сам 'држава\ Д1имин Луј није Луј XIV. Тако исто ни мало није маркиран нн Мазарен, а још мање Ана Аустријска. А шта је с не ћакомЈМазареновом, Маријом Манчини? Кога ли она, Боже, воли? ГроФа од Гиша или Луја XIV? А Жоржета? Знате, она је другарица краљева из м адости, па, тако, ирисдушкује и све каже краљу, и он онда — зна. А војвода Вилкије , па Лион, па Летилије па благајник, гата ли ће они, боже? Они су нотребни као и човек с фењером. Већ друга је ствар за лекара Гено-а, јер не би имао ко да излечи Конде-а. Молијер већ по себи треба, јер је живео у Лујево доба. Као да се није могло еиизодом изнети гато више о Милијеру, већ најглавније како га отац вија ^да затвори а краљ штити. У ошнте, готово ту су све историјске личности на ипак врло мало о њима знате. Радња је развучена, досадна и сваки час зажелите да дође Жоржета, да вае мало разгали или бар каква сцена у дворској башти. Штета гато се не зна име мајстора. гато је саградио онај сто под којим се Жоржета прикрила, јер да њих двоје не беше, ко зна како би испали сви остали историјски догађаји. Историја је неблагодарна она не хте прибележити њихова имена. Александер Дима је то у пола ноиравио, ирибележио је име — Жаржете. Хвала му! Што се тиче приказивача, с хвалом морамо да поменемо г-ђу Гргурову, као Апу Аустријску и г. 1'авриловића, као Луја XIV. Г. Цветић вије баш био доследан као Мазарен За г-ђу Теодосијевићку, као Жаржету, рекао бих да нити ћвмо имати пити смо имали икад бољу. Г-ђа Теодосијевићка, но свом Фаху, била је то вече најбоља, и поред тога што јо то и сама но себи врло симиатична улога. Сем ових одликовао се ово вече, као и увек г. Илија Станојевић. као вапетан Гито. Марија Манчини била је врло леиа. Остала госиода и госпоћице како који. На завргаетку имали би једну свром ну примедбу. Иошто је већ г. Љ. Станојевић ангажован, шта значи оно штампање његовог имена на неки особити начин. Ако је да се привуче

нублика у позориште, онда разумемо! ваља мало шаренила, овет то хоће: Ми би још црвена слова па да, тако, бљоште, иа лепо јизгледа. Баш хвала г. Љ.Станојевић гато је позајмио управи своје име. Нек се купи свет. ТиШ.

ПОПУЛАРИСАЊЕ ПОЉСКЕ ПРИВРЕДЕ Кад завиримо у нагау старију историју и прочитамо само неколико листина, ми ћемо увидети, да је наш народ, земљоделац за све време од онога доба од када живи , па до пре неиуних сто година, — а по готову може се рећи и сада — био роб не само земљин, већ и људи , који га на ралноврсне, све могуће начине експлоатисагае, унотребљаваше на своју корист, т. ј. да само њима ради, робује или гато народ каже аргатује. Гоетивари а по том и непријагељи Турци, сматрајућн нагп народ у пуном смислу за рају , цедили су га до голе дугае, да бп само своју прождрљивост могли заситити. Зар није тако било? Зар нема људи у ј нагаем народу који по гато шта намте од свију оних недеиа, која до ономад чшњи Турци над земљоделцем починише? Да, има их, има I? Земљоделац посматрајући што се с њиме и око њега збива и догађа, изузетно од свију европских народа, у таквим ирилмкама, више пута покушавао је да се тих немилостивих, тих нечовечних створова курталише. И заиста , видимо га, где у више прилика покушава да се буии у племенитој цељи, у цељи, да се отресе и истргне из канџа тих глобаџија. Због тога морао је остављати свпј', иначе тешки али и најплеменнтији, тежачки посао, свој нлуг или рало само да се отресе оне беде, која му је '"ногом стола за врат, те му не да мира не само да у кругусвоје иородице, задруге своје мирнопоједе оно горко, сузом заливено парче леба или проје, већ да и земљу змрати, како бих могао подмирита прве потребе својих госа, а после тек и задруге своје. Разне дације још и у Оном добу сраамерно ироиаводњи , биле су доста велике, услед којих земљоделац јадник није ни душом могао да данеакамо ли јога н надруго гато шта да помисли! Ето у томе, иоглавито и лежи узрок оним честим бунама, које су неминовно морале наступати о^да — онда; ето узрока заппо је народ са моткама и пушкама устајао на господара. П глави го, дакле економне пеарилике , гониле су

тада ђакон — одавно те мотрим. Ја жмурим, а ти као мислиш, спавам. Хе, хе, мотрим те, зверко! Сиромах бојажљиво сагне врат, а ђакон га задлани, у толикој мери педагошки, да, или клоне на лицу места, или дупи главом о најближи предмет. То је ђакон поношљиво називао ,,мером за понрављање." А, да ли је био на погрешном путу, или не, одмах ће увидети оштроумни читалац. Онај, који би један пут, по несрећи, добио правог по.јма о његовој десници, тешко да би још који пут запао у тако немио положај. За то су „одлична" деца добијала бонбона, а, кад-што и десетлук, који је све дотле мирно почивао у избледелој шамији какве сироте мајке. Четвртком пак, о реграц1;ји, на столу ђаконовом, нашло би се и по које крађено јаје. Што се тиче црквеног реда, и то је било ,,да не може бити боље." „Анђели" су читали апостол, „прекрасна деца" облачаху се у одежде, а један од „препоручених," близнац адвокатов, почињаше код певнице, ма да је пиштао као прави вивак. —

II.

Што вам је, браћо моја, пусти човек на земљи — све и сва! Ето, ја сам испрва био „уља" и „покућар" — према приликама, после, части ми, „анђео" и најзад — „аргатин." Ко би могао и уснити тако што? Прос о, не знам, што но кажу, што носи дан а шта ноћ. Чудновата је историја тих промена. После подне је било. — Ко је најбржи међу вама? — рече ђакон, пружив прст на „ђубре" у опште. — Ја! — граквусмо и подизасмо деснице у вис. Како сам био с краја, истрчим први. Ђакон ме прати да му купим дувана, а кад се вратих тако рећн за тренутак, зајапурен, њему се насмеши брк. — Мора бити др си добро дете, кад си тако итар? А? — говораше ми. — Не знам, господине — велим н смешкам се, задовољан хвалом. — Чиј си? нешто се не опомињем. — Вукашинов.

— Вукашинов?... е, то је лепо... А, шта ти је отац? — Дрворезац господине — рекох а румен ми подиђе образе. Међу ђацима се зачу потмули кикот. — 0, хо! како то нисам знао! Гледај молим те!... Седећеш од сад овде — рече ми ђакон и пружи прст међу два „анђела." — Ви се мало поразмакните и учините му места; то је сад ваш друг... Један анђео више! — рече ђакон и смешкаше се задовољно. Често нисам смео веровати срећи, премештајући се од „уља" и „покућара" према приликама, у „анђеле." Тако ностадох „анђелом."

(наставиће се)