Мале новине

вана, али на крај крајева ипак увек нађемо у себи тодико здрава разума да више цениио добра дела, но најде вшу празну вику.Творпте дакде добра деда — па се не бојте ничије вике Ваш чист родољубиви рад биће најбо љи застунник ваш. Веде. да Назареаи имају један леп обичај. Кад год им ко учини какву неправду — они му одговоре само: „види Бог"! — па гдедају даље свога поода, остављајући беспосдене нека вичу. Чините иви тако.јОдговарајте дедима на сваку повику и клевету на вас наперену па онда слободно можете и и ви рећа: „вида Бог" Јест и тада ће доиста и бог и људп видети на чијој су страни рад, деда, савест, родољубље и стварне жртве, а на чијој опет себично јуначење наречимаи веч. замерање туђвм раду — не радећи сам ништа. И тада вам неће требати никакве заштите по новинама, о којима радо мислимо да су и сада биде излишне. оо—

На ове тодико нута понављане денунцијације изјављујем најсве чаније и најодсудније : да никада и никоме нисам нудио Македонију 1Пта више иретриео сам од владе бугарске неиријатности и гоњења чини ми се једино с тога, гито сам им осиоравао ираво на Македонију. И онда сам говорио и сада ионављам ди је у моуим очима сваки онај издајник Сраства, који може да чува и брани интересе сриства у тој иокрајини, иа то ироиушта из буди којих обзира, као што су чинили до сада неки наши вајни државници. Толико за сада. Што се ииак мога савета тиче тај, истина, није био за рат са Бугарском, али да је се иослу-

Проглас г. Николе ПашиЂа 16. бр. „Одјека" доноеи овај г. Пашићев проглас. Госиодине уредниче, (наставак). „Видело" је сада, као и увек, отпочело чарку, и иа једно 15 дана после усвојеаог Устава, ва. штамнало је у свом броју од 11 јавуара под рубриком. „Шта се чује" међу осталим и ово гато следује: „Пашић нигде не каже да је оа предлагао непријатељу да га овај поткуан, него напротив, Пагаић је гледао да љега — ненријатеља — поткуни са Македо ијом, само да се нзбегне п|н>ливање „славенске братске" крви између Срба и Бугара. И камо лепа срећа да га је тада г. Стамбулов послугаао. Нита би бмо оног „братоубкственог" рата ни Сливнвце, нити сада снора о Македонијн"....

вањима не могу знати, јер сам сам уверен, да они, који ме денунцирају, знају да сам ја одмах носле румелијског преврата саветовао и доказивао, да би била највећа погрешка, која се не би могла тако лако опростити, ако се Србија не користи тим згодним приликама, и ако не окупира Стару Србију и Македонију, пара лелно идући и стојећи на исгом земљишту на коме Бугарска стоји ради. Ну тај мо) савет и иоред тога још изјава дајаугушујем сваку другу иомисао у часу, када ии тереси Сриства захтевају од сво јих синова слогу и иокорност: може бити врло лако да су били за мене извор нових гоњења и денунцирања од стране оних, који гоао, данас Србија не би имала|су видели, како високо стоји мој доиста спора о Македонвји, јерјпатриотизам и како су правилни би то питање решено било у ко-ча тачни били моји политичзд по рист Српства. А да је мој саввт гледи и савети. ишао на то да Србија осигура

себи Стару Србију и Македонију за то имам пајсвечаније и најјаче доказе. који се не могу никад осумњичити А што су ;иојк нолитичкв, а може бати и лични непријатељн, непрестано сумњччили мој натриотизам, и забадали ми нож у срце, то су чиаили сигурно с тога што су знали, да је за мене то ааЈвећа увреда п да се не могу у Србији бранити; а ако би се иочео бранити у туђини и доказквати моје назоре о будућности Српства, да ћу тада навући нова гоњења свију оних држава, у којима се находе српске земље, те ће ми као оиасном велико-Србину забраввта приступ и бављење у својам крајевима. Ну као што вндите, ја ево испуњавам сада и ту њихову жељу. Други смисао т«м честим нападајима нг изази-'

Ну поред ове моје изјаве, која се односи на старије денунција ц«је, за које су могли и други сазнати, који су „Видело" читали имам да учиним још једну нову изјаву, која се односи на нове иодземне и још довољно неисказане и необележене денунцијације, но које се страшно памаљвју у следећем телеграму из Београда у „Пестер Лојду," у коме се у гла вноме каже ово: „Образовање радикалног кабмнета осујетиће се у след неких личних диФеренција између Краља и вођа радикалне странке. Краљ тражи да се радикална странка на свагда одрече Пашића, револуционара, а прваци се с стим не слажу." (наставиће се).

ПРЈШОСЈГАНО. (За ствари под овом рубриком уредништво не одговара). Госаодине уредниче, Примајући од нас искрено поштовање, модимо вас да дате места овим некод. речама у вант. цењ. листу: Жадосни „Дневни Лист" јадикује у јучерашњем своме броју 38, позивајући српску журналистику да стане у бојве ре; ове протпву идустрованог листа, који ће за неколико дана изаћа на свет. Читадачка српска публика којој је „Дневни Лист" износио у поддисцима својим Фндософију брака, Тамбур мајора; „питу на травп, нагон п т. д. знаће шта још ваља мисдита о т о м е безобразлуку журналистичког „Дон Кижота". о томе стручном ласту општинсвих бабида проститутака и т. д. који није достојан ни да ирекорача праг чијег честитог дома. За осуду и лрезирање је, кад заслепљена завист може каког гдадрицу навеста на то, да својам ниским и подлим клеветама утиче на излажење јединог илустрованог диста Ј Цвдоме српству „Новога Света''. Са одвратношћу одговарамо на нотицу „Дневног Листа" & са гнушањем п презирањем одбијамо од себе кдевету тога „морадног" диста п његових „честитпх" сарадника. На читалачкој је нубдици, господо, да оцени вредност. једног непашквидантног диста, а не на завздљивим гдадницама! Београд, 7 Фебруара 1889 г. Уредници и вдаснпци илустр. листа „Нови Свет", Ј. М. Михајловић Љ. Љубинко Петрозић

СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК „Срп. Нов." од 7. ов. м. доносеове указе: — Јован Богојевић, рачуноиспитач 1-е класе оделења глазне држнвне благајнице у министарству Финанције, на основу §. 69-ог д п > молби стављен је

она је с великим нестриљењем гледали, где Јакопо још с крчашрем разговара. Најзад се и он диже. — Шта зар ћете још вечерас, да идете 9 — упита Перголо. — Та вама је нешто журно! И ветар није повољан! — Морамо вћи, ветар се мало окрееуо, и ако још сад нођемо, стићи ћемо без великог напора у МалаМоко за два дана а можда и раннје. — Ја мишљах ви ће те овде и ноћитв и одморити се, — рече Перголо. — Не може / Морамо ићи! — Па ви немате посла у Маламоку. Или ћете ваљада за оним страним старцем ? — Хоћемо, да видимо шта је било с њим. А хоћемо ли стићи у Лидо или у Маламоко у лагуне, све једно је, — одговори ловац мртваца. — Боље је да ноћас овде останете, — рече Перголо. Стари Јакопо погледа сињорину питајући је. Он је остављао њој на вољу. Едига махну главом одрицајући.

— Дакле иапред/ рече Јакопо и пружи крчмару руку оираштајући се. — Било ми је мило, што сам вас видео, — рече Перголо и протресе мало пружену му десницу. — Па чешће да се виђамо! Крчмар пружи руку и Едити, која га је поздрављала. — Срећан пут! додаде он. Едита журно, из нестрпљења, похита из крчме. Стари Јакопо нође аа њом. — Брзо! Брзо у Маламоко! шапуташе му Едита. — Имајте сажаљења, Јакопо, — где је мој отац остао? — Наћи ћемо ми адми ала, сињорина I — увераваше је ловац мртваца. Тражићемо га док не нађемо! Траг смо срећом нашли! Све сам мнслио да ћемо ми овде у Градоу нешто дознати ! А сад ћемо право трагом, — продужи стари Јакопо, враћајућд се са Едком право лађици. Чини мн се, да се ветар окреће, то је добро! Бог нека нам помогие у овоме путу!

Обоје уђоше у дађицу. Ецита и бојећи се и плашећи се, а нестрпељиво чекајући, крену се на пут с верним Јакопом. Сад се мора све решитн! •XXX Нелина тајна Оба галерска војника, Јеронимо и Амадео, који изгледаху врло шарено у својим жутнм униФормама и као уображавајући што су они војска републике. пођоше руку под руку из Лида путем, који вођагае поред колиба ловчевих. — Тамо седи Јакопо, ловац мртваца — рече Амадео, показујући на колибу његову. Јеронимо заста. (Наставиће се)