Мале новине

пуштали по Један пут свега двојицу сарадвика љегова листа, а сад не нуштају ни њих, ни никога. Тако су у среду ишли да се састану с г. Тодоровићем г. г. Макса Антонијевић и Раша Милошевић, па их нису никако пустили да се састану. Исто тако еису цустили јуче ни администратора нашег листа коме је власник г. Тодоровић, а имао је с њим посла. која се тичу администрације листа и која се никако не могу вршити без знања власникова, тј. без звања г. Тодоровића. Само тако, драги Којо, па ће ти Гаишо лепо запржити чорбу.

ИЗ ТАВНИЦЕ 12. јула после подне, г. Тодоронић поднео је унрави вароши Београда представку ове садржине: 1) По нарелби ове управе држе ме по цео дан затворена у ћелију тесну и веома загушљиву. Међу тим, ја сам болесан, а овако држање може ме са «вим упропастити, с тога молим ту управу да нареди да ме преко дан не закључавају, а тако исто тражим да ми се да већа и боља соба. Да сам боиеетан, прилажем сведоџбу лекара, који су ме лечили и знаду моју болест: 2) По занату ја сам писац и новинар. Ни по каквом закону не може ми се забранити да у затвору упражњавам по могућству исти < осао, ко|им сам се и у слободи бавио. Међу тим, мени је одузето перо и мастило. не даду ми писати ни за лист па чак ни лично за себе. То је неза конито. Ја сам био у затвору као осуђеник на 10 година, иа ми ни онда није одузимано перо и мастило. ■С тога тражим да ми се дозволи писаћи прибор и слободно писање. Видећемо шта ће управа решити по овој представци г' Тодоровића. Међу тим вредно је споменути, да се овако данас кињи г. Пера Тодоровић под министровањем оног истог Таушановића, који је у граду као осуђеник на 8 година под напредњацима и чича Николом имао сав писаћи прибор. Црни Коста, зар те није стид да спрам једног Пере Тодоровића ти будеш гори и грознији, но што је спрам тебе био чича Никола! Но то је твоја ствар, Ми просто бележимо <какт, да је г. Тодоровић одузет сав писаћи прибор, и да га иоред лекарске сведоџбе држу болесна у запушљиво) ћелији. Ваше ће бити господо радикам, да правдатие овако грозне иоступке. Господин се срди. Баш и иама новинарима по некад не ваља посао Кад се коме попнемо на душу, оида човек да се дави. Просто му изађемо на врх главе — „нема мира ни по ја, нити му је радост која." Ето шта сио учинили само јуче с г. Глишом, нашим дичним управитељем вароши. Па није да смо га наредили, но се човек просто иекидао на резанце. Помислиге само, освануо 13 јуди. Г. Глиша седи у својој канцеларији и жудно чека „Мале Новине." Онај проклетник Пера стегнут је, мере су предузете, ни сунце га не може видети, а камо ли да ко дозна шга је с њим и како му је у хапси. И г. Глиша унапред ужива, како је све мудро удесио. Жандарм доноси вовине, г. Глиша их са злурадим осмејком иочиње ; да чита:„Трећа случајност" чита мало — ништа- Преврће даље поглед му паде на другу страну. — 1'ле, глз ! ЈЛта је ово?.. „Из тавнице?" — из какве луде тавнице!

— и г. Глиша чита жудно, и не да чита но просто гута а што он више чита, све га више обузима пламс-н најпосле он је са« жива ватра. — Шта је ово? Ко је ово? Како сме бити? Амо стражу, амо хампсанџнју! 0 викао је, о псовао је — просто у топ да их мете. „Ви сте оном несретнику ишли пм руку да протури у новине." Влспрени г. управник мисли да оно „из тавнице" аише сам заточеник г. Тодоровић, с тога мал није побио млађе.. Нама је веома мило гато се г. уиравник овако ревносно брине да му ап"еници не могу писнути. Али док смо живи ма овамо у слободи, г. Глиши биће слаба вајда што стеже г. Тодоровића и што бесни над своји« млађим. Ми нисмо знали да г. Глиша тако прима срцу кад се што из полиције дозна; а сад кад то знамо, ста раћемо се да што више дознајзмо. * Разлог. Тражимо разлог зашто је нашем затвореном уреднику одузето перо и хартија н не даду му речи једне написати. Мора бити да се каква политичка кривица спрема да нападне г. Тодоровића, па јој је по требно да он тада не могне одгово;>ити. То би могао бити једини разлог. Видићемо. * Не даду му ии говорити- Како затвореницима тако и жандармима и целој иослузи забрањено је, да не смеју с г. Тодоровићем ни речи проговорити. Хоће и тиме да га киње.

весжи:

ВЕОГРАДСКЕ ВЕСТИ Хајдуци. Службене новине доносе: 1. По извештају начелника округа крагујевачког од 9-ог о. м. ухваћена су код села Голочела, у срезу гру жанском, у Шевару, два одбегла осуђеника из Аранђеловца : Милан Живановић—Цукић и Јован Буковић. Противу њих је отпочета одмах кривична ист ага, а да ли су учинили какво зло дело у бегству, још се не зна, 2. По извештају начеленика окр. крагујевачког од истога дана начелнику среза лепеничког било је достављено, да су 4-ог о. м. ввђени 12 зликоваца у В. Крчмарима и да их предводи познати Живко Цукић, те је одмах наређена потера, али се после дугога трежења добило поуздано уверење, да ту никаквих зликоваца није било, нит" их је ико из околине видео — осим достављача. Осим тога доказало се, да Живко Цукић у то доба није ни био у Крчм^рима, већ у Гор. Милановцу, где се и власти јављао по извештају начелника окр. рудничког, а 7-ог о. м. дошао је у Кра» гујевац, где се одмах такођер начелству јавио. Према лажним достављачима лредузете су законске мере, а наређено је од стране министарства унутр;нп њих дела, да власти свуда обрате пажњу на лажне достављаче и према њима по закону цоступе* 3. По извештају начелника окр. руддиичког од 10-ог о. м, ислеђењем је доказано, да је убијени хајдук у ср. љубићском Рака Бандовић, исто лице са Радованом Миладиновићем, Бошњаком, надничаром из Завлопаче, среза грочанског, који је био у друштву Николе Савића. одбеглог робијаша и хајдука. Други том ириликом ухваћени и опасно рањени хајдук Јован „Барна," Циганин, умро је после два сата.

4. По извештају управника вароши Београда од 11-ог о. м., истога дана пре подне ухваћен је код „Три кључа" Неша Никитовић, робијаш, који је 27 ог пр. м. бво побег&о испред војника са рада у војној академији.

Нов комад. Чујемо, да је Љубинко, наш књижсвник, за време судских Ферија, нанисао нов нозоришни комад, комедију из народног живота с' певањем, под насловом: „шга власт може кад хо&е. а

— Жалба. Јавили смода су београдски трговци држали збор, иа коме су се саветовали како да се огклоне тешкоће и сметње, које им се ст««вљају при царињењу робе. Збор је изабрао један одбор, који ће ићи министру фи нансије и жалити се на те сметње. И^абрани одбор предао је 11 о. м. жалбу, у којој су потанко све мане и ненравилности, којкма се новим новим наредбама новога цариника г А. Миловановића отежава евака експедиција при царинари београлској ; а највише због одузимања трговачке својинс, као што су иа пример оригинални рачуни, Фрахтови . преписи, и сијаеет других тешкоћа. Ми смо имали некодико пута прилике да говоримо о тим тешкоћама, иа се надамо да ће сад, кад је одбор београдских трговаца поднео жалбу, министар Финансије озбиљно узети ствар у расматрање, и да ће понигатити све наредбе, које су у опреци законским проиисимаи тако задовољити зпхтеве нагаег трговачког света. Шта будемо сазнали даље о овој ствари јавићемо. * Садоубиство. Живојик Павловић, апотекарски помоћник, убио се јуче изјутра на карабурми. Пуцао је из револвера у главу с леве стране ; метак се задржао код десне слепоочне кости. Однет је жив у болницу, али је после подне умро.

ДОМАЋЕ ВЕСТИ Дочек г. Риетића, „Стара Србија" доноси ово : „Поводом доласка краљ. намесника г. Јована Ристића у врањску бању изишао је у 64. бр. „Слободе" један допис из Врање. У томе допису жали се дописник на г. намесника: 1. што није изишао на врањској станици као што је окр. начелству јавио министар унутр. дела, већ се зауставио у Бањи,- 2. Што је намесник депешом јавио иредседнику либералног аододбора у Врањи ", да ће изићи у Бањи; 3: Што су полицајске влаоти услед тога за луду чекале намесника на врањској станици; 4. Што на тај начин врањски либерали боље знају, где ће из влака изаћи г. Ристић но нанш министии, и 5. Што је тим г. Ристић прекршао своју „изјаву о истунању из либералне странке. Човек мора да се ужасава, докле партизанска страст може да помути човеку здрави иоглед иа ствари и њине одкосе; и не зна се чему више да се диви : или дрскости дописника, којом оваку недотупавност јавља или политичној увиђавности уредништва, која тако што предаје јавности. За арво, човек моћа да се снебива од чуда, како је г. мвнистар могао нретностављати, да болесни г. намесник мимоићи сганицу у Бањи којаје отворена за времс бањске сезоне, и да ће се одвесги зи цео час хода и отуда се «а овој припеци и прашини враћати на колима натраг у Бању. Ако је то г. минисгар саветовао бо-

лесном намеснику, онјеза осуду; ако ли се код намесника о његову путу није тачно известио, он је још за прекор; а ако пак г. министар није позкавао геограФСке односе између Бање и врањске станице, онда је за сажалење. У сваком од ових случајева „Слобода" и њен дописник, овим су дописом учинили жалосну услугу г. министру и шеФу своје странке. За друго, ми по самој логици ствари, можемо смело и поуздано тврдити да се г. намесник својом депешом није обратио „председнику дибералног пододбора", већ своме личном пријатељу Јанчи Јовановићу. Или, можда, радикали мисле, да један намесник ни болестан ни здрав не сме иматн лична пријатеља и на њ се обраћати денешом. А кад они ни једном намеснику не причнају толико слободе; кад се једног намесника речи и депеше изврћу и чини му се подвала, — шта онда остаје просту редову уврстама нерадикалне странке ? За 7'реЛе, имамо приметити, да ј е и нама жао, што еу врањске полицајске власти за луду чечале на станипи, и што им је осујећено, да по дужности поздраве једног намесника краљ. достојанства. И ако и они тако осећају, онда нека због тога малера и наседања криве г. министре. За четврто , луд је рачун кад дописник тврди, да су вра 1 ски либерали „боље знали" расиоред нута намесникова него „нашм" министра. Зар не види, дописник, дл је тим министри јавно оптужио, да не ужива иоверења намесништаа и да треба да даје оставку ?! — Но дописниково је предиво крајње нелогично, Јер у једну руку тврдити, да је намесник отворено депеширао из Београда у Врању, како ће влак напустити Бањи а у другу рећи, да за таку депешу не зна ни министар у Београду ни начелник у Врањи, )0 је очевидна контрадикција, која сведочи, како се неограничени партизанлук и за сламку хвата, само да се одржи на површини. За аето, имамо да кажемо, да дописников језик механично понавља оно, што пред сељацима дан — ноћ лаже и товрља. Та у колвко је евету познато, постоји једна изјава намесника, да они као таки ае могу „припрадати ни једној страци"; а да постоји каква изјава г. Ристића о његову иступањ) из либералне странке", то до сад није ником познато. По нашем мишљењу намесници нити су из ксје странке иступили нити у какву другу прелазили. Они но природи свога положаја, ирипадају свакој признатој странци или не припадају ни једној; они припадају народу укупном. А ако ћемо већ да у овом скучају говорио о партизанским тенденцијама намесника и њених министара, онда бисмо ми морали пре доћи у искушење, да су таке тендеције у овој прилици биле на страни дотичног г. министра који није могао бити тако невешт и неувиђаван, да не предвиди оваки дочек једног намесника краљев. достојанстна од стране врањских власти. И ов:;ј радикалски необуздани из лет чак против једног намесника опет је једаа прилог више, да тој необузданости радикалној нема граница. Ти су јадници себи уобразили, да су свемогући и свесилни. Но ми бисмо их саветовали, да мало стану пред огледало и да се добро посмотре, та ће видети, да та манија о свемопи њиној није ништа друго до пусоћ донкишотство.