Мале новине

случајевима законом предвиђеним," или „у колико то нарочитим закином није ограничено" и т. д. Влада је дакле за свој корак нашла законске основе — али ми баш и устајемо противу таквих сићушних погледа на законе; устајемо противу практиковања оних и онаких начела, која су Ристићева и Гарашанинова владавина — обести и тираније, освешгала, п оеда, код она стоје у толикој сунротности са основним начелима странкиним. Нису ни у којој прилици криви закони, који садрже рђаве одредбе,но су криви они који пристају, да се у приликама и тим рђавим одредбама користе, да их примењују. Ми добро разумемо тешкоћу прилика у којима се налази радикална влада; ми разумемо озбиљ ност и замашност послова, који је очекују, али ми налазимо, да баш те тешкоће и захтевају од владе да не буде толико предусретљива иред захтевима ма чијим и нити толико иоиустљива и мека иред ма каквим ириликама , јер се онда ни до чога не може доћи. Начела више свега!—то нека нам је црва и потоња .реч. Она су с нама поникла, нека их с нама и нестане!,.. * Тако говори нишка „Слобода," орган радикала, коме су на срцу начела и слободе а не празне речи; тако говоре људи ничим не заслепљени; тако говоре људи поштени. II ми доносећи на првом месту овај чланак, не можемо а да јој не признамо да је појмила свој задатак, као јавног и поштеног органа да јој у име поштења и одбране слободе, не кажемо : Хвала!

ИЗ ТАВНИЦЕ Леварска посета. 14 о. м. око 10 часова пре нодне, полицијски лекар г. Стејић, обилазио је тавничке ће лије, па том ириликом иоходио и ћелију у којој чами наш заробљени уредник г. Пера Тодоровић. Том приликом г. доктор уверио се како је ћелија сва молована црвеном бојом „на радост," од иоубијаних стеница. Г. Тодоровић примети како му је ћелија веома тесна, те се нросто гуши у њој. Напомену г. лекару да је већ поднео акт, којим тражи да му се да друга собу, с више ваздуха, па нагласи да би добро било да га и он лрегледа, како би поткрепио г. Тодоровићеву молбу. Но г. лекар рече да је он сад дошао искључно ради чистоће, да види има ли стеница. (Видео је да их има гга ће сад тако и остати а једини ре зултат од те носете биће то, што сад стенице имају част да за њих зна и сам г. Стејић) — а што се тиче болести г. Тодоровићеве, и лекарсвог прегледато — „кадму нареди управа." „Чим управа нареди, ја ћу вас пре гледати, за мном неће стати," — рече услужно г. Стејић. Нека пам опрости г. лекар, али ми држимо да он нема шта чекати од управе кад се болесник њему лично жали и тражи преглед. Место да чека позив од управе, ми држимо да је овде баш г. лекар требао да прегледа болесника, кад му се овај жали и да му препише што тре ба, па онда као лекар да каже управи шта треба предузети с болесником, а не да чека док се управа сети да она њему предлаже нужне лекарске прегледе и друге мере. Ми смо виђали затворенике и затвореничке леккре и на другом месту. Ту лекари не чекају да их власт позива, но по својој лекарској дужности обилазе таввице и затворенцке, па кад ик се ко пожали, они га п^Гбгледају и нареде управи шта даље ваља чинити са затвореником. Да је овде, у полиција, све наопачке, то је доиста чудно, а да је наопачке ево доказа. Тога истога дана око 6 часова по подне г. Тодоровићу саопштено је ре шење управио, да му се соба с више ваздуха не може дати, дакле мера остати и даље у ћелији.

Ово решење донесено је без питања лекара. Управа дакле није нашла за нужно да га „нозове," Замислите сад случај да се болесни г. Тодоровић просто угуши у ћелији? Како је онда ту надлежни лекар испунио своју дужност? Еј господо лекари, кад ви независни људи тако пазите полицији иа уштрб науке, којој сте се заклели шта да се рекне о другим грађанима. * Црвни!. У београдској полициској хапсани до сад је била позната изрека; „Нисам те амо довео да те гојим, но да ти ребра бројим," а сад изгледа као да ће ту изреку заменити друга једна — „црк.чи!" или „нек цркне:!" Кад је наш затворепи уредник поднео акт управи, где се жали да се у тескобној ћелији просто гуши, „човекољубиви" управник повикао је гласно: „цркни!" а мало после додао „нек цркне, ваљда сам га под рачун узео." Према том осећању г. управниковом, донесена је и одлука на жалбу г. Тодоровићеву. Та одлука саопште на му је је 14. о, м. око 6 часова но подне и у њој се просто вели да управа других еоба нема, а како седе по ћелијама други осуђеници тако нека седи и он, г. Тодоровић. То је одговор на иријаву човека да је болестан! Просто грозно! Човек се јавља да је болестан, прилаже лекарску еведоџбу, тражи лекарски аре глед и више ваздуха, а њему нриватно одговара: „цркни" а службено му се вели у решењу: „других соба нема, како трпе други, трии и ти." Г. Тодоровић поднео је лекарску сведоџбу о својој болести. Кад управа није хтела вермати ту сведоџбу требало је бар да нареди да болесника прегледа њен лекар, па према стању болести да се болеснику помоћ укаже. Ако нем а други х одаја у

полицији, можда би~лекар наредио да ; се болесник одведе у болницу. Аја, место свега тога, болеснику се просто одговара: „нема бољих соба! Трпи!" Ово је ужасно ! Овако се још никад није поступало ни с најгорим разбојницима. Радикали! Имате ли уши да чујете како ваш министар бестидно пљује у очи јадном новом уставу нашем.

Срби,јесте ли икад чули свирепство да се болесном човеку не да лекарека помоћ ! Копирајте акта , видите г. Тодоровићеву молбу и уиравин одговор, на ће те се уверити да се то свирепство врши на ваше оча у сред Београда. 0, срамото српска ! * Не дају му ни браниоце ! Јавили емо како је полиција одбила два браниоца које је г. Тодоровић био позвао да се с њима састане ради евојих правпих ствари. Тада је члан рекао : „Г. Тодровић зна иут, нека се иротоколарно саслуша да хоће састанак с браноц*ма." 14 о.м. г. Тодоровић' ( пријавиосе преко хапсанџије, и молио да га члан прими и саслуша тога ради. Дан (14. јули) је иротекао, а г. члан не хте примити и саслушати г. Тодоровића. Видићемо шта ће бити даље.

ВЕОГРАДСКВ ВЕОТИ Исправке.У неколико прошлих бројева, непажњом и немарношћу слагача ноткрадале су се ужасне штампарске погрешке. Ми молимо чигатеље да их и сами исправе онамо , где се види шта је, а има погрешака које кзаре смиеао. Тако у броју од нетка, у рзбрици „из тавнице" а у белешцл „Разлог," место „ аолитичка кукавица " стоји „политичка кривица". У јучерашњем броју, онет у рубрици „из тавнице," на другој страни, првом ступцу , у 2 реду оно место „окга" треба „ акта ," а у четвртој тачци озго, при крају, место „ осврКуКи" итд. треба „не осврћући" игд. Ово су крупнп је погрешке које кваре смисао, и за које молимо читатеље да их исправе. * Умро. Јуче у југру умро је г. Никола Мариновић, секретар миниетарства иностраних дела син дугогоДишњег посланика српеког на страни господина Јована Мариновића. Покојник је оболео цре 20 да на од запаљења, које га је најзад у гроб отерало. Покојник је био радо ирим-

ПОДЛИСТАК

н и н и ПРИЧА А. ДИТВИНОВА.

(3.)

Селицки се тек у јутру смирио и заспао чвретим сном. У јутру изиће у трпезарију и с нестрпљењем је очекивао жену. Дође и Нини свежа и ружичаста, обучена у дугу хаљину од плиша, коЈа јој је тако добро стајала. Она је те ноћи добро спавала; кад је казала мужу све што је муччло, ностала је некако мирн и ј а . Муж је по обичају пољуби у руку, а оиа га цољуби у чело и поче разливати чај Селицки је опазио, да се Нини труди да га не гледа. Обојима је било незгодно; обоје нису звали, како да по чну разговор. Селицки је аазио, како је жена лепим покретима метала шећер и наливала чај. Нини је малко било жао, што је казала мужу; на дану се некако стидела. Селицкн узе понућену му чашу чаја и поче лагано да га срче

кашичицом; чај му је тешко пролазио кроз гушу, као да га је нешто стезало унутра. — Нини ! Знаш шта, мила моја, рече он најзад, старајући се да по могућности говори равнодушно: — ти си ми синоћ говорила . . . али ја мислим, да се то теби тек тако чини: то је просто детињска Фантазија. Добро види, увери се, и онда ћемо о томе говорити озбиљно; ваља ти да се проведеш, ето . . . (Селицки се старао да се осмехне). Двце немамо, имаш доста слободнога времена, па ти отуда долазе у главу разне Фантазије, говорио Ј'е неким званичним тсном. Нини нестрпљиво слеже раменима и с изгледом, који не показиваше никакве наде, пружи руке по столу. — Драги мој Вањо, не срди се што сам ти казала, поче она, јако поцрвенивши и оборивши очи; — то ме тако мучи, а с ким ћу се посаветовати ако не с тобом? Сва је ствар у томе, што ни ја саманезнам под сигурно; можда ми се то само тек чини . . . Кад би знао, како сам несрећна! Ја те волим, ти знаш то, он је много ружнији од тебе, ја то видим добро, али не могу . ., И како ми је жао и себе и .,. Селицки се брзо диже' — Ја сам ти рекао, рече он загушеним гласом, — да ми за неко време не говориш о

томе . ., Увери се добро, па онла говори . . . Само знај, да никад нећу сметати твојој срећи. У гласу му се и против воље опажала љутња. — Боже мој! нестриљиво повика Нини: ја те молим за савет; реци ми шта да радим ? Да отпутујем где год, шта ли? Селицки слеже рамеаима. — Шта ти могу саветовати? тихо рече он и изађе из собе. Нини осгаде сама. Замишљено је седела поред стола и махинално крунила шећер. Она се почела кајати, што је од мужа тражила савета она је видела да се он према њеној исповести понашано хладно и мало задевајући. Ниви је навикла да је у тако топлим и нријатељским односима с мужем да Је мислила, да ће он показати више учешћа према њиховој заједничкој неср?ћи. „Он је јако љубоморан," мислила је она. На срцу јој било веома тешко, хтела би више и отвореније да говори с мужем а он, како изгдеда, тврдо се решио да не говори с њом и да нешто чека. „Шта то?" мислила је Нини — »Он мисли да се нисам занеда, али ја . .. ја" ... и крв јој пође уз лице.

Чудновати су били односи Нинини према Богданову. Он је је нротив њене воље свевише заносио.