Мале новине

Наравно, као паметни људн, бугарски управљачи труде се да згодним разлогом и изговором прикрију све те спреме своје, те су с тога пустиш у свет глас, као да се Србија спрема да их нанадне, те се они сад по нужди ово спремају да се у случају нотребе могу бранити од Србије. Место да виде то, иа да и сами што раде на појачаљу срп ске војне снаге, напш мудри управљачи шаљу у Софији извиљења и куну се: „ бога ми, здрав ља ми, ми нећемо на Бугарску". Ала се промућурни Самбулов морао смејати у души овом лу ■ дијању српском, кад Срби мисле да се Бугари још и њих боје, иа чак шаљу извињења да они неће на Бугарску! „То је као кад би зец уверавао вука, да он, бога ми, неће ка њега ударити" — рече иам нодруг.т,иво пре неки дан један Бугарин, па тако и јесте. Бугари се граде да се бајаги боје од Србије, пошто им је то најзгодније да заклонеи онравдају своје војничке снреме, а српски мудраци у министарству примају >товс извињују у СоФији,

прилично је спремила своју ствар у Македонији. С тога је сва нрилика, да Ле овај иут сав лом и Сура оти&и па, Мапедонију и што будг, ту пе бити. Чујте, знајте и упамтите дакле ово — ред је сада на Мапедоиију. Шта треба ирема томеда ради Србија? Ништа друго до оно исто што и Бугарска: да, ирегне свом снагом и да заложи сва срества како би у даном моменту била што јача војнички , да успешно може заштитити своје интересе и што потиуније извршити своју задаћу народног ослобођења и уједињења. Свако време има своје задат ке. По нашем најдубљем уверењу главни задатак наше Србије у данашњем времену то је: Да | сву спагу заложа у војиичку 1 сирему, ио у ! да ирегне одсудно ј родног уједињена.

агодиом тренутку на дело на-

вера! Ми можемо кукати што нисмо и сами тако вредни, али ми немамо права да вичемо на Бугаре. Хоће људи царевину! Па нарано, за што не би хтели, само ако им се може! У нолитици је оправдано све што крупише успех. Ко је нама крив што смо ми нашем немаром, нерадом и унутрашњим раздорима дотерали дотле, да нас ево чак и Бугари претичу и отпмају нам нрвенство, које смо имали на Баккану. Прегаоцу бог даје махове. Ко је нама крив што смо се смели, што смо напустили све, па се поделили на партије и кољемо семеђусобом! Шта, јамачно ћемо сад некаквим „логичким доказнма" и апејловањем на ,,правду ;; заустави|ти Бугаре да ие иду у Македоиију! Место што кукамо и вичемо па Бугаре, наметније би било да и сами ирегиемо на посао, јер наша нразиа вика неће ни-

то за готово, па трче још те се

Дакле, како данас стоје ствари на Балкану, а поглавито, како стоје ствари у Србији и Бугарској ? Ево нашег мишљења. Бугарска је прегла да што пре д^врши своје народно ослобођезве и уједињење. Она зна да у —П1ТЖЧ ■■ - ■ Ј А*;ре^Јс4 КЈ IIС1Ј добија који има јачу песницу, С тога је прегла свом снагом да се војнички гато боље спреми. Кад то буде, она ће и сад, она ко исто, као оно 6. сеитембра 1885 год., јурнути и учинити оно што њој треба. Коме није ираво, он после нека иде и нека исправља. Бугарска пропаганда

кога плашити, већ колико који Ако наши управљачи то ие буде имао војничке снаге, толисхвате и не изврше Бугар- ко п В редити. Кад се Бугаска ће иостати свемоћна на Бал-1 р И даште да буду од нас војкану, а Сроија ће се скувати у шшки јачи, они мудро врше са-

мо једно своје право и Једну своју дужност. Впкати с тога

свом рођеном соку. Место овог и јасног и простог задатка, шта се ради код; на њих, значи нравити се сменас ? Сви скочили кукати и ви- ј шним.

БЕОГРАДСНЕ ВЕСТИ.

кати на Бугарску. Криво намје што опа мудро и енергичио ради на свом народном задатку. Почињући од полуслужбепог „0дјека' 1 , па до пајзабаченијих ли г П Р ИЛ г - Г. г. Намеоници 1истићи 1 4 г>елимаркови11 (г. Јгротић ]е иа путу) стића но унутрашњости, све ти П0КЛ0НИ л И су Друштву Св. Саве за то гракнуло на Бугарску што се зидање друштвеног дома сваки по оружа, што се сппема. птто гратгп ^ 200 линаро

утврђуЈе, што хоће да прогласи независност, што погледа на Македонију и брине се о њој. А за што не? Бугари раде оно што им њини рођени интереси налажу — и имају нуно право. Свак се бије да добије. Свак има право да се маша што даље може. Ако Бугари могу и боље и више од нас — алалим

Главни згодитак. При извлачењу срећака светосавских пао је на број 3668 главни згодптак, који доноси виноград на топчидерском брду, или 10 хиљада динара у готовом новцу. По свој нрилици ова срећка остала је код друштва међу непродатим, јср, ако се не варамо, она је до ономад у вече била у рукама власника нашег листа, г. Пере Тодоровића, кој и је срећке продавао, па ономад у вече неиродате бројеве друштву вратио.

Влзда о Крзљици. Полуслужбена „Балканска Кореионденција", владин орган, што на Француском и немачком језику излази овде у Београду, у свом последњем броју говори како страни листови придају велики значај краљичином повратку, и држе да ће њено пребивање у Србији утицати јако не само на нашу унутрашњу, но и на нашу спољну политику, па додаје како такво мишљење нема основа. Пребивање краљичине у Србији влада сматра као њену сасвим приватну ствар. То је краљичино право и она га може употребити по својој вољи. Цела је ствар приватне природе и нема никаква политичка значаја. Влада је тако гледала на ту ствар још од самога почетка, на тако гледа на њу и сад. Према томе, влада се увек тако и држала у овој ствари. Владии је положај у толико лакши, што не стоји ни под каквим утицајем Двора. У краљичином иитању владаје иросто тумач народних осећаја, чији је законити представник радикална странка, из које је влада поникла. У свима питањнма уиутрашње и спол.не политике држање владино иоси на себи печат народне воље, обележене јасно у народном радикалном програму. Као у свему другом, тако је и у питању краљичином. Према томе, без значаја су сва нагађања неких листова, који ироричу да ће влада у краљичином пи■тању изневерити народни програм, и сврнути с пута народних жеља. Елем, једно на друго, из целог овог говора владинога ОФициоза излази ово: По уставу и законима Краљица има право да живи у Србији. Где ће она живети, то је њенаприватна ствар. Сам народ тако гледа на то питање, па тако га схвата и влада која је израз народних јјжелЈа. Влада се никад неће заборавити толико да ма коме за л.убав гази Краљичину права п ради суиротно жељама народним. Ово је јасно речено, а будућност ће ноказати стоје ли дела и речи у сагласности. До сад није увек баш тако било. *■ Приепели. Ономад у вече, бечким брзим возом, приспео је г. пуковник Јанковић, маршал двора Њ. В. Краља Долази с одсуства.

СИЛШК С ПРЕСТПЛА ромаи из живота бмканских народа У 00 ГЛАВА — С И0Г0В0Р0М (.Писац задржава сва ирава) (40) ГЛАВА XVI Разговор мртвог човека Да ли је то био утицај попијеног овтрова, или помисао на скору смрт, тек ђенерала поче обузимати чудна тонлина н у телу и у души. Осећао је да се загрева, и у том стању било му је добро. Глава му је била ведра, ирисебита, а овамо се осећао као човек који је добро пијнуо. Пепрестано је ходао. Међу тим кнез Мутимир стајао је на сред собе, нремишљајући шта сад да ради. ОсећаО је да не може отићи одавде док не извести своју рођаку о свршеној осудп над њенпм мужем. Тс-

шко му је било да јој то каже, а осећао је да је најприличније да је он о томе извести, јср ђенералу било би веома незгодно да јој сам о томе казује. Д°к је кнез премишљао како би ђенералу било тешко да сам саопштава жени страшну новост, јер би јој ту морао говорити о свом злочину — ђенерал је ћутећки ходао. — Свакако, мени јеЈдужност да известим домаћицу куће о ономе што се овде десило мојим утицајем — рече кнез, као нитајући ђенерала. Да, али не сад одмах — одговори ђенерал, а за тим додаде: —- Не сад одмах ; то није потребио А доцније, — видећемо. За што не ои бапги она остала у истом уверењу као и остала публика, да сам умро од гушобољс! Кнез га нресече. То би бидо незгодно. Она најпосле мора све сазнати. — Доцније, доцније — рече ђенерал — за то има још времепа. Бар ове ноћи она нетреба иишта да зна... Чекајте !., Она још чека; идем ја да је умирим, нека легне ; али ти немој отићи; чекај ме, сад ћу ја — заврши ђенерал и брзо оде жени у собу. Тенерал се задржа читавих десетак минута

у жениној соби. Кад се отуда врати био је веома румен у образу, а очи су му необично сијале. Чим уђе он се окрете кнезу. — Она као да нешто слути. Нашао самје узнемирену, уснлахиреиу — једва сам је склонио да легне у постељу. Кад би бог дао да одмах заспи. Сирота! Кнезу падоше тешко ове речи ђенералове. Осећао је као да у овим речима звучи прекор њему : „ти си узрок свему овом !" У онште, од кад је ђенерал попио отров, кнезу је било некако незгодно ђенералово присуство. Помишљаоје да сад већ може ићи; ствар је свршена. Но баш у тај мах ђенерал приђе кнезу: — Сад је скоро поноћ — рече он. — Ова је ноћ наша. Ја те нећу нустити да одеш док се с тобом не разговорим. Осећам много што шта на души што ваља да ти кажем. Учинићеш ми ваљда ту последњу услугу да ме саслушаш. Отпусти твоје људе . . . . т. ј. мислим војнике, жандарме, а ађутантн могу и чекати. Отнусти их, па ходи да се разговоримо. Ја се још осећам добро. Но то неће дуго трајати. Кажем ти, ова је ноћ још наша. Сутра ће већ иочети на дување у гуши и гушење. Жена ће бити узнемирена, неће се одвајати од мене — разговора ту више не може бити. Што уграбимо тојејош ноћас.