Мале новине

Тим истим возом дошла су још и ова лица: г.г Милан Гарашаиии, секретар носланства, Др. Павле Улман, адвокат и нан1 почасии консул из Пеште, и г. Рихтер, немачки консул из Ниша. * Срепка лруштва Св. Сава. Јуче, у 4 часа но иодне, отночелоје извлачење срећака друштва Св. Саве Дворана Вел. Школе била је пуна света. Извлачење је трајало скоро до 7 час. у вече. Извучено је свега 300 добитака и то овим редом Врој шта ј« иввучено 7101 . . кутија са 6 ножева за воће 13424 . . . справа за запуш. Флаша 8910 • . кљиге 2331 новчаник за банкноте I 5394 књиге; 9162 . . . даску за ираље рубља 10882 књиге 2285 књиге 6456 албум 10104 . . . књиге 1475 пиротеки^ ћилим 8614 . , књиге 14978 . . . . С ножева за воће 13883 .... седевске бројанице 12309 . . стаклена ваза за цвеће 3884 . . . притискивач за пиема 501.7 ...... . отиушач 14515 књиге 2426 . , . . . звонце за сто. 6912 . . . . (гарантуру прцул. (3 слатка, 11022 књиге 11887 . . , перорез 10575 књига 10393 .... Стаклени дивит (јрвршиће се) Згодитци. Јуче но подне извршено јс трећа извлачење дуванских лозова гдс су извучешГови главнији згодитци. Серија Бр'>ј Добитак 4260 90 100.000 динара 8741 57 3127 35 4310 20 1483 13 5123 84

Стјзана штама о крал>у Милану. Париски „Тетрз" доноси у дневноме прегледу од 26 пр. м. ово:

Милан I., бив. краљ Србије, није никада занимао свет својом личношћу толико, колико га занима од 22. Фебр. ове год. када је, одрекавши се престола, учинио, како веле једни, театрални е®екат, а, како мисле опет други, с намером да се онет врати. Немирујући никако, час као са свим модерни аџија у светим мести ма, час опет потржући своја туторска права над дететом, које је он иосадио на престо и које је нолитика начинила сирочетом, овај иреставник Обреновића није можда никада толико унрављао својом земљом колико бан1 од оног доба када се одказао да њоме влада. Што више неносредне одговорности, тим више ларме у штамни и нокрета на улицама. Иза завесе, обојене у нола либералиим, а у пола радикалним бојама, коју јс досетљиви Милан умео себи да створи, он може да се некажњен преда највећим испадима и иајзамршенијим интригама. Његова очинска права добро су му шу дошла увек кад му затреба да изнуди какво решење, да понова издмктира прогонство — Краљици Иаталије, да одложи изборе који би требало да "даду реч иароду српском. Читава гомила негдашњих непријатеља бив. краља постали су, чудноватим скоком, одједаред одушсвл.ени нијонери његови, од како је заблагодарио на нресто. Један из те гомиле, Г. Јовановић, уредник једиог повременог прилично обскурног листа, био је некада међу оговарачима Величанства првога Обреновића што је носио краљевску круну. Данас он пише отворено нисмо „грађанину Милану Обреновићу" и преклнње га да учини своју грађанску дужност те да снасе земл.у од тријумФа радикалског. Грађанин Милан Обреновић дао је аудијенцију овоме ласкачу, који је умео да забашури шпартанску простоту свога говора, износећи пред очи тога још не излеченог властољубца, сјајне перспективе. У извештају тога разговора његовог с бив. краљем, што га је штампао г. Јовановић, има једна Фраза, .једна, реч која заиста заслужује сву пажњу наивних радикала срнекнх, који су можда озбиљно веровали у деФинитивну абдикацију њиховог краља. Милан, уморан в ћ што није ништа више до прост грађанин, јасно показује том приликом асел.у, или боље рећи илан, да се понова попне

на престо чим се буду показали мало јасније сви резултати данашње владавине. Ко има уши нека чује! Ово је опомена за оне којима лежи на срцу мир на Балкану, и који мисле да ћс најлакше задржати Србију да не постане, као оно 1876 и 1885. године, буктиља раздора ако нагнају тог великог вештака у смутљама, да и даље остане нриватна личиост. Док му крила наново не нарасту и док не иостане опет краљ, грађанин Милан Обреновић предмет је .т.упонитства, кашто и неучтивог, радозна лих ноданика Франца ЈосиФа. У Маријенбаду прошле недеље, и ако је имао испод руке г-ђу Христићку, супругу српског носланика у Берлину, гомила је исказивала своје осећаје, можда м а л о и сувише б р у т а л н о. У Карлсбаду бив. краљ не може да корачи а да га не ирати читава гомила буриих гледалаца. Изгледа да се у Београду верује да се ове почасти, за које тешко да ће ко Милану завидети, не чине због н>егове романтичне прошлости и садашњости, но им узрок лежи у неком тајанственом осећању будућиости, које се ои још није одрекао. Д01АЋЕ ВЕСТИ. Службене „Срп. Новине" доносе овај извештај о хајдуцима : Никола -ЈосимочиК , из Манастирице, среза млавског, округа пожаревачког који је побегао био е робије 15. маја ове године и који је, но том, оглашен за хчјдука. убијсн је ноћу између 20 и 21. овог месеца, кадје напао био на кућу Зарије Вујпћа, из истога села. Илија МилиИевуЛ, из Лозовика, ср. нодунавског, округа смедеревског, и Илија МчриовиА, из Миријева, среза моравског, окр. пожаревачког, оглажени хајдуцм побијени су ноћу између 29, и 30 овог месеца у једној кући у Лозовику, где су били онкољени. Оикољени, поменути хајдуци бранили су се из куће од 3 часа но подне до 9 часова у вече, не хтевши се, на витне позива, никако предати. С њима су била још два њихова друга и једна девојка, Стака, кћи неког Ранка Лекића. После нриличне борбе и покушаја да се предаду, запаљена је кућа у којој су били хајдуци. У том пушкарању поменута два хајдука падну, један буде рањен, а и девојка буде убијена. Тек

кад је већ сва кућа изгорела она два жива, једаи био рањен, јурну на потеру и промакну у мрак, пошто је ноћ била у веко наступила. За њима је иродужено гоњење. Овом нриликом погинуо је један жандарм, Петар Никаружић ; и рањена су два сељака из потере : Стока Лукић, из Милошевца, и ТриФуп Пантић из Лозовика. Петар Љчаар, из Лазницс, округа пожаревачког, оглашени хајдук, убијен је 30. овог месеца у вече, око 8 часова, увлаолског атару. Убили су га потајници, на које је Петар са два своја друга иаишао био. Од ова 2 друга његова којн су успели побсћи, један је рањен. •* Ноз дар највећаг добротвора „Кола Јахача". Његово Величанство Краљ Милан благоволео је опет обрадовати „Коло Јахача" једним својим високим и скупоценим поклоном Следећи телеграм добила је управа „Кола Јахача" 31. о. м. иоеле 6 часова по подпе : „Управи „Кола Јахача" Књаз Михајло Шабац. Његово Величанство Краљ Милан наредио ми је да Вам предам један сребрн пехар у тежини од 2120 грама о тим да сам одбор овај пехар одсредн као једну од награда у оној трци, коју одбор буде сам назначио. Молим јавите коме ћу га нредати. Докић. На тај телеграм управа се одмах одазвала са брзојавом: Гувернеру Његовог Величанства Краља Александра, Госиодину Доктору Лазару Докићу Београд. Ваше саошптење затекло нас у седиици у којој је одмах решено : Да Вас умолим да Његовом Величанству Краљу Милану изволите саоиштити нашу најдубљу и најода; нију захвалност и нриликом овом на , његовој ваздашњој, високој и обилатој иотпори. ! Управаодашиљеодавдедруштвеног : ночасног члана, госнодина Милослава П.Куртовићадависокн поклон прими. Преееднив „Кола Јахача" Панто П. Куртовић. * Родила чвтворо једна жена у Неготину у суботу 26. о. м. у јутру. Пошто се то у назарни дан догодмло, то се тај глас сем Неготине за тили

Чудновато! Таенерал Врбавац спремао отров кнезу Мутимиру, овај је то ухватио и нагнао га да сам исиијс тај отров, и сад, наједан пут, тај исти ђенерал Врбавац осећа неодољизву нотребу да се на само и иоверљиво, ирисно изразговара с тим истим човеком из чије је руке мало час иримио самртиу чашу ! Кнез није имао куд ; он није могао одбити ђенералову молбу и морао му је учинити све по вољи. После неколико треиутака ова два човека, од којих је нрви другоме радио о глави, а други првоме дошао главе, седели су један до другог на дивану п разговарали се тонло, нскреио, као најбољи другови. Како је чудна душа човекова! Како су но некад загонетни ирохтеви њени !

— Веле да људи говоре истину кад стану пред отворен гроб — поче разговор ђенерал Врбавац. — Но ја нисам само иред гробом,јасам у гробу. Јанисам само осуђен нам смрт, ја сам већ умроја сам покојник. Смрт није више ван мене, она је у менн; она је у срцу моме, у свакој капљи крви моје. С тога моје речи можеш сматрати као речи које долазе с оне стране гроба;

долазе с оног другог света. С тобом говори један мртвац. Ја сам већ свршио с овим светом и немам више ништа заједничко са животом. Одрепген од свију интереса, којн човека вежу за овај свет на мој говор не може више утицати никакав зсмаљски обзир и интерес. Што год ти рекнем, да кле биће речено с таком непристрасношћу и каквОм само мртвимогу говорити о живим стварима овога света, које се њих лично већ ништа више не тичу. С тога те молим саслушај ме пажљиво. Ове речи ђенералове дубоко су утицале на кнеза, и он га је слушао скоро не дишући. Ђенерал продужи. — Кроз три дана ја ћу бити под земљом. — Смрт је всћ у мени ; ни богови, ни људине могу ми ништа више ни дати ни узети, ни помоћи ни одмоћи. — Према,'томе може ми бити све свеједно шта ко о мени мисли, на и то како ти ценшн целу ову ствар. — Па ипак, ја осећам потребу да сс извиним нред тобом. — Не мене ради, но тебе ради! Ти остајеш да живиш. Можда ће ти некад успомена на овај догађај бити тешка; можда ће ти сећање на све ово често помутити душевно спокојство. Ако упамтиш што ти ове ноћи будем говорио бићеш сачуван од мрачпих сећаља на овај догађај.

Ђенерал је говорио на одморке. Искаже по једну мис.-.о, стане, одахне, на иде даље. Кнез га је слушао ћутећки, непомично, палећи цигару за цигаром. — Јес — настави ђенерал — ја сам те хтео убити. Отров сам изабрао с тога што он најмање прави ларме и најзгодније може бити прикривен. У осталом, ти то јамачно већ знаш, јер по свему видим да си се од некуд дочепао мога Дневника. Ђенерал се горко насмеја — Пала ми била на ум луда мисао да водим дневник о свему што се односи на тај догађај. У осталом, можда је и ту било умешано провиђење. Ја веРУЈ ем у провиђење — примети ђенерал озбиљно. — Елем, изабро сам отров с тога, што би крваво убиство немогуће било прикрити, и што би крваво убиство пробудидо у светини веће симпатије за тебе, а то би свејако отежало иоложај иове династије. (НАСТАВИЋЕ СК)

■—-сао1>