Мале новине

Она очекиваше Роберта, али кад овај не дође, она брзо устаде. — Ићи ћу — рече она — и рећи ћу: ево ме!... И моја ће сестра бити спасена.... И она оде. III Мора д* се Марта кајала што је онако непријатво дочекала сестру, јер се диже и пође у Маријину собу. Она уђе у собу у оном тренутку, кад је Маркја излазила. Она је викну, али јој Марија не одговори. Марта носта нервозна. Осгавили су је саму, са свим саму, и ако су знали да је опасно болесна, да м< же умрети. Умреги! кад јој наде то на ум, она се насмеши. За тим иоче размишљати о сестри, која оде а не јави јој се, о Роберту, ко]и је већ одавно отишао, чвтав роман. Изгледало је као да је она крива међу тим у заводу, у коме се са сестром васнвтавала, сви су је звали „авђелом не ввности".... Вога ми, читав роман !.... А она је била тако безазлена и н&ивна... Још пре осам дана Марија се нешто ироменила; неирестано је тражила самоћу и избегавала мужевљев ноглед. . Просто, читав ромав! Марта снази оно нисмо, што га Марија беше бацила на сто. Она га ирочита и чисто с<5 скамени.... Ј ст, )ест, прави роман! Али њена сестра, њена сестра! У том уђе у собу Роберт. Она брзо сакрм нисмо у џес, — Јеси ли тн то, Марта? Како ти је? — Јес&м — одговори она узбуђено —- боље ми је... много боље. Роберт нотражи очима Марију, — Сеја је отишла — рече Марта. — Зашто ? — Није ми рекла. — Куд ли је то отишла? — Не знам нншта. Роберт задрхта кад чу ово „не знам вишта." — Шта кнже и ? прошапта он. Илк си ти љута на Марију, шш си нервозва због њеног изостанка? — Не, ее — одговори она живо, Ја висам код Марвје »ишта видела што бв ме могло узнемирити... — Ти с« сурова — нромрмља Роберт — зар не зваш да је Марнја отишла да се побрине за твоје путовање? — Како да не знам ! рече Марта и насмеши се иронично. Роберта обузе неко нерасположење. У Мартином смеху бкло је нечег што он није смео да протумачи. — Па разуме се — рећи ће Роберт. За тим се сети докторових речи, али Марта не чекаше да он настави. Реч пут чисто је галваниса. Она скочи и новика: — Отпутовати! Али ја већу да путујем... Ти ми говориш о оздрављењу а убијаш ме... Ја бих умрла у Неапољу и свуда где ти само еиси... Исповест, коју је она изрекла у очајању, затече га неспремног. Он поблед« и обори главу. — Ето, ја сам ти рекла... рече она после кратког времена... Рекла сам тн да те волим, и сад знаш... Тн једини знаш и од куда ова моја болест, коју нвко не може да протумачи. Ја те волим... ти ћутиш, јер је моја ногрешка и твоја. Ти си евему узрок. Ах, како човек не помишља на опасност, већ сирото биће валуђује најФантастичнијим аадама... Биће се заноси н подаје срећи, која му се пружа. А кад

се једног дана пробуди, глава у ватри да изгори... Оно љуби, али Је та љубав грепша; оно би учивило и злочин, а можда и намерава да га учиви. Тада се он једног дана сећа да је ожењен, да има свој«х дужвости, и не пнтајући сирото биће хоће ли му тим уннштити и срећу и живот вели му: „Ти мораш отпутовати, драга пријитељице." — Марта! Марта! повика Роберт. — Иди! рече она сурово. Ти ми се можеш осветити и отерати ме. — Ја те не терам већ те молим да отпутујеш, вужно је. Ово што си ми ти рекла, одавно сам и сам знао. Признајем да сам ја арив... Вко сам в сувише непромишљен. Мени ће бити врло тежлк твој одлазак, алитићеш отићи... Мораћеш отићи због Марије, коју бн убила ова страшна истива... ова ће сутра све звати... — И тн ћеш зар бити таква кукавица? — Доктор ми неће дати времена... — Доктор!... — Томе си ти сад узрок. Он је јутрос говорио с тобом и кзмамио ти тајну... Он ће ујутру опет доћи... Ја сам му дао реч, да ћешујутру отпутовати и да више не треба да се боји за Маријину срећу. — Марија! И неиресткно Марија.... А ја! Тобашијесте: ја не вреднм нншта... Сети се бар наших рааговора и снова, кад су моје руке дрктале у твојим... Моја душа била је сесгра т в о ј о ј д у ш и. А она, Марнја, била је земаљска љубав. Ти сн се венчао с њом а ни сам не знаш зашто. Доктор тејенатерао, јест, натерао те доктор... — Доста / повика Роберт... — Није доста! повика ова још гласније. Ти си био први, који си напао моју сестру и кајао се што си је узео... Узалуд си гледао дасе одушевиш... РагДопие! Ти си се напослетку и одушевио. Марија је бива лепотица, а то је и сад. Ова и.гава муза, коју су сви обажавали, она Магдаленина коса занела је тебе, песннка, и Вога ми, ти си збо; косе узео Марију ! Роберт )ој ништа не одговори. Он је био са свим миран. После подужег времена он рече: — Пошла си рђ&вим путем. Ти ме опет одводиш мојој жеви, коју сам, грешник, оставро. Теби хвала што ми она м сад изгледа као у првим данкма брака. Она ме воли и поверава ми се и ако сам према њој био ладан. Марта се дуго борила, али најзад извади из џепа оно писмо, које је добила Марија, и поднесе га Роб рту. — Читај ! рече она. Читај и види гата се ради с твојом женом, која ти се „поверава". Он мехавички прочнта писмо. IV Марија отвори врата и уђе плашљиво у собу где јујечекао — Роберт_ Оним иисмом Марта беше постигла свој циљ. Роберт поче све више и више да сумња у верност Маријипу, у њеао ноштење, »ли се ситуацнја од једном нремеви. Марта изађе из собе. Изађе и он. За неколико мннута одигра се драма. Марта је опет, седела у својој сћаГбе 1оп&ие... — Ја сам — рече Марија прилазећн Роберту. Он лагано устаде. — Ја сам вгала... јер ти дуго изостаде... Доктор ме беше уплашно... Јасам

новац сама хтела да потражим... и нашла сам га. И она спуети новац на сто. — Но — рече она приближнвшн му се и погладивши га по челу—зар ти није мило ? Он је сурово одгурну — Одлази ! повика он.. . Носи новац ономе ко ти га је и дао, иесрећнице! И ти јога смеш да признаш... —- Ја, ја да пркзнам?! промуца Марија збуњено. 0 Боже ! Шта сам то учинила !... Роберте !•.. Рецн за мме божје шта је то ? Он не хге више да је елуша. Иди, кад ти кажем... Али не, ићи ћу сам... Твоја ће сестра отнутовати вечерас... Ти ћеш сама остати... и овда ти овај новац може бити од користи. Он пође вратима. Она паде на колена и тако нође за њим. — Роберте !... Роберте!.. Ти ћега ме убити !.. Али чу.ј ме прво ! Роберте ! Он застаде на ирагу и окрете се. На један мах поче дрктати као дете. Марија је клечала. Она у очајању беше збацила шешир, и он виде да ]< ј коса беше одсечена. Несрећнаца је продаиа своју леноту... Роберт јој притрча и узе је у наручја. — Опрости ! Опрости ми ! промуш ое... Ти си добра, ти си света... И он је обасу пољупцнма. — Ах ! рече она сећајући се своје одсечене косе -- ти виднш да сам сад ружна. Али ми онај трговац рече, да кроз три месеца... — Ја те љубим... ја те љубим ! повика он и бризну у плач Више ми ништа не говори, нећу више нншта да знам. Оа је узе и метну на своја колена и дуго, дуго тешио ју је... — Хајдмо Марти — рекогае обоје у глас. Али Марта се беше већ обукла. Она 1 х са свим сиремна дочека у својој собл и рече промењепим гл&сом. — Чула сам н знам све... Спремна сам да путујем.... Св. М. Ј.

РАЗЛИЧНОСТИ

ИнФлуенца. Сарадник париског лвста „Тетрв" Шарл Рабо пише уреднаку тога диста новодом ииФлуенце ово : „Могу вам јавити о испитквавима, који, како изгледа, доказују да та епадемија поотаје услед прелаза из хладне и сухе средине у влажну. „Полазећи у јуну месецу са северне обале Норвешке, где је температура релативно доста тоала, на Шпацберген, где се термометар врло ретко иодиже изнад куле, путник се осећа врло добро. „На Шпицбергену он може без икаквих злих последица скакати у воду п да за твм иде у мокром оделу док се оно само на њему не осуши. Он може с иуно уверености рачупати да од тога неће добити ни грозпицу нн назеб. Али кад остави та) поларни крај да се врати у Јевропу у половини августа, кад је у северној Норвешкој температура јога довољно вис >ка, ваља доћ« само до ширина Медвеђег острва, где настаје појас ГолФСке струје и где се, услед тога, термометар од један пут повишава, па да и путници и послуга лађе стану кијати. Сви осећају опшгу слабост с грозничавим стањеи и главобољом. То је грипа (впфлуенца) и траје после тога неколико дана. Кад год сам ишао на Шпицберген и Гренланд, ја, прн повратку у Јевропу, вмао самудеИсну кијавицу и грозницу.