Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

94

и на земљу оборили. Крвава копља вретаху се све даље и даље — на пред, обарајући читаве редове: руске војске.

И татарске ноге већ су корачале по мртвим руским труповима, и клизале се по пушећој се крви руској. Рањене, који још не беху испустили душу, газили су и лавили ногама, расецали главе сабљама; по где који рањеник хватао је татарина за ногу, и у очајању зубима га уједао; по где који — онако рањен, устајао је са земље, и докопавши се, у коштад е противником — татарином, падао је заједно с' њиме на земљу као какав сноп, ваљао се по крви, давећи коленима, и старајући се да га зубима закоље. Ово беше страшна, не чувена и невиђена битка; ово не беше битка са оружјем и сечом, јер се није могло ни сабљом манути, ово беше битка у „коштац:“ — јер противници један другог рукама, ноктима и зубима дављаху и живота лишаваху. На појединим местима, читава гужва татара и Руса беше се ухватила у коштац, и ношаше се по разбоју, и најзад падаше на земљу, давећи један другог, чупајући се за косе, старајући се да непријатељу еломије — или ногу, или прет, или да му очи ноктима ископа. По неки, таптао је ногама главу мртвог противника у јарости, а други изненада расецао му је главу мачом, и он је падао као сноп на свога противника. По где који узимаше са земље своју осечену руку и трпаше је у недра, — и сам незнајући зашто ће му та осечена рука... Јаук, уздаси, јечање, трескање ломећих се копаља, звек оружија, одлегаше се по овом кобном разбојишту, падају руси, падају татари; али оних првих много више...

А ес бокова — ужасно напираше татарска коњица. Обарајући под ноге читаве редове руске војске, таптала је копитама мртве и рањене који у крви лежаху. Чисто се чињаше да и коњи подивљаше; јер у беенилу уједали су један другог, пропињали се и копџитама се тукли...