Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

106

гранчице; он чује како ветар ћарка и лишће трепери и шушги... Дал он већ није у гробљуг — дал то он све из гроба не види... Да, кад је једном пркликом, уморен у лову, свратио у свету обитељ преподобног Сергија, велики кнез лего је тамо на нечијем гробу, и кроз гране зеленог борја, гледао је плавкасто небо, и такође размишљао о емрти... Да, да, није то сан, јер кнез опажа, да му утроба од жеђи изгоре, — он опажа како га цело тело боли... И тиху грају битке он чује, но та граја све мање и мање долази до његових ушију... Неко некога гони... Но ког дал руси татаре, или татари русе 2 — Но шта је њему до тога стало! О како је то све жалосно, ништаво и грешно, што људи, што он ради... И зашто је он тако грамзио за власт кнежевеску, и ради чега је клањао тако низко хану и Мамајуг Све је нишгавило, све сујета! — И каква је бајаги добит, што. је он — Димитрије победио твереког кнеза, шта му је то требало!..

Све ућута, битка се више не чује... Свуда унаоколо око великог кнеза мртва тишина... Заборавили њега великог кнеза...

Не, не, није све мртво у наоколо: чују се узласи и стењање, — и то су људи, који се исто тако боре с душом као и он... А зашто он не уздише и не стење 2..

И велики кнез промукло застења... Више његове, главе беше пала врана на једну врбу, — уздах и стањање великог кнеза уплаши је и она одлете с врбе... Зашто је пала та врана ту — на ту врбуг.. Да, да, она је за то ту пала да кљује великог кнеза... Дакле и велико-кнежевско тело може бити храна грабљивих тица, па још и од тога горе — црва... Шта су то урадили с великим кнезом 2 бацили га у прашину, и он није више велики кнез, већ храна грабљивих тица... 'Таке су се тужне и очајничке мисли врзле по глави великог кнеза Московског Димитрија...