Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

108“

шица прелети на прса, за тим на руку... крви тражи а крв се већ заџекла...

0 Боже! сажали се нада-мном... о да ми је ма п једна кап воде... изгоре ми утроба... а заштог За неправде, за зло, за кнеза тверског, за његову емрт, за погибију Олега рјазанског... О Боже! ево би велико кнежевство дао за - један вргчић воде !..

Он опет напреже и последње силе, и с уздахом подиже се... Врана прну и одлети...

Он погледа у поље... и гле! поље прикривено лешинама мртвих људи — тела без душе. Он се сав најежи, а коса му се накостреши... Само тело — а где је душаг куда је одлетила 2..

Гле коња на три ноге, четврта подкошена... То је коњ великог киеза.. једна нога пробијена копљем, и гле како копље вири из ноге... коњ чупка крваву траву... кукавни коњ он заборавио свога кнеза — јахача... да, да... сви су та заборавили. |

Кнез држећи се за врбове гране, пође реци Дону... Тамо ће он наћи воде... Он стаде да се одмори, и дане душом, па се окрене на зад... коњ екакутајући на три ноге, продужаваше чупкати крваву траву...

„Заборавио ме добри коњ... заборавио ме... сви су ме заборавили...“ мишљаше у себи изнемогли кнез.

И баш као одговор на те његове мисли, коњ жалосно зарза и врисну, почео је гледати по пољу —-тражећи погледима некога — мора бити свога газду, — али ће пре бити — сеизија.

„Не, не, пије ме коњ заборавио... људи су ме заборавили... Где су ониг Та заиме Бога, ваљда их татари нису све заробили, а њега једног, ту — међу мртвадима оставили...