Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

109 Њему очи поблекоше... Он се ухвати за гране некаког посеченог дрвета, и паде ничке под њих...

ХШ.

Осматрање Разбојишта.

Кад је велики кнез по други пут дошо к себи и мало

се освестио, он је опет видео над собом сивкасто небо. и зелене гране; но само му се учини, да су гране биле

гушће од оних мало пре, кад се први пут разабрао. Сунце се клоњаше западу.

Кнез виде, како по гранама скакутише лака веверица, и завиркиваше својим малим живим очицама у кнеза а кад кнез малко мрдне и тешко уздахне, лака веверица прескочила би на друго дрво.

Димитрије опази да му је мало боље, — ма да га је жеђ ужасно мучила, а и у целом телу опажаше тешке болове.

Он се сад јасније сети свега онога што се мало пре елучило, а њему се чинило, да је то одавно било. Наједанпут до његовог слуха дођоше гласови: вика, граја, рзање коња... |

Гласови се чуше близу њега. Неко мило и радосно дрхтање обузе цело тело великог кнеза. Он чу и познаде

гласове — Боброка, кнеза Владимира Андрејевића, Олтердовића.. — Мора бити да га је коњ некуда однео а куда — Бог ће једини знати. Ово рече Владимир, и

Димитрије познаде глас свог милог и неолдучног друга.

— Коња нађосмо, наћићемо и кнеза, рече јасно Боброк.