Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

110

— Међу погинулим није нађен велики кнез, рече неко, — ја сам рањене изповедио и светим причешћем причестио: — о. великом кнезу нико ништа није чуо.

— Ево ме, ја сам овде! усиљаваше се кнез да викне, аала све у заман.

— Неко стење и уздише...

— Гдег камо.

— Сад простења, — но где — не знам...

— Тражите браћо ако Бога звате... Стењање и уз "лах опет се понови... ближе и јасније...

— Стење! — стење! — уздише!..

— Ево баш овде под дрветом...

Друже мој! Брате мој! са свим јасно чу се глас...

— Кнеже! Господине! — где си тиг2

— Ево ме овде...

— Ту је он ту... ах! тражите га!...

— Та ево га под јеловим гранама, живог, рече Бобтрок, који својим бистрим очима први угледа великог кнеза. Радосно полетише сви Димитрију...

— Кнеже! лруже искрени! паде пред њим на колена Владимир; шта је стобом! ох Боже!

— Ја умирем друже, слаби“ гласом рече Димитрије...

Сви падоше пред њиме на колена.

— Не, не, Бог је милостив... тек сад треба живети.

— Вино пити и татаре бити, весело додаде Боброк.

— Ти си победио кнеже, усхићено рече Владимир: — ми смо сво поље покрили труповима.. Проклети Мамај утече, јер га прет божи гони,..

— Ја победио! тужно рече велики кнез, — кога сам ја победиог — мене је победила сенка смртна.

— Сјајна и велика победа, какве није било од како је света и века...