Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

п

— Ох! грло ми оквасите... умирем... ватра ми сву утробу спали, е тешком муком прозбори рањени кнез.

— Ја ћу те напојити крвљу христовом, господине квеже, и даћу ти воду живу...

Ово проговори онај глас, који мало пре рече, да је умируће војнике на самртном часу исповедио и причестио. То беше онај свештеник, што благослови Пресвета“ кал овај пође Телебеу на мегдан; — то беше свештеник који је за цело време, док је она прва грозна битка трајала — непрестано са светим причешћем по разбојишту ишао, рањенике тешио, светим тајнама пречешћивао и великог кнеза међу мртвим и рањеним тражио.

Кнез радосно погледа на свештеника.

— Оче! удостојме грешнога, да примим тело и крв Спаситеља нашега...

Кнеза приподигоше. Он се побожно прекрети, и повтораваше за свештеником причасну молитву: „верујем Господи и признајем“ и т.д.

— Причешћује се раб божји Димитрије...

— Тело гристово примите, источника бесмертнало вкусите, прочатилце присутни,..

Боброк међутим скиде с врата једну пљокчицу сребром оковану, и поднесе устима великог кнеза.

— Пиј, господине кнеже, рече он, — ево св. топлоте... — Шта је то брате Диматрије 2

— Вода жива, или римски „аква вите.“

— Црвено вино — ехг

— Да, угорско врло добро за подкреплење.

Кнез натеже пљокчиду..:

— Пиј еве кнеже, пиј би ћеш жив и здрав, рече Боброк. 6