Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

5

— Тешко држави са таквим грађанима, тешко народу са таквим синовима — уздахну Петровић.

— Шта тешког Овако је боље — продужи ћир

Настае. — Право да вам кажем и ја радим тако. Па не само ја — ето такав је и Месарић, Башић, Шарић л други.... Свет је покварен. Отима се. Треба, да

се побринеш за себе.... Па после, ко ти је у овој вароши поштен, ко ли не поштен, ко добар а ко ли хрђав..... Осим нас неколико поштених трговаца,

шта имаше другог Ништа.... Све тумбе окрени..... Видиш, ја не верујем никоме.... — Никоме 2

— Ама баш никоме... Не верујем ни себи.. Ако што пазарим, три пута рачунам еуму, коју примам; ако што плаћам, десет пута рачун прегледим... Волијем, да се смејем, како сам муштерију преварио, него да се он смеје мени.... Без морања ником ништа не дам... Никоме ништа не обећавам... Сваком своје, мени је моје најближе.... Зар ја верујем као тиг... Чим ко нема рада, ето га к теби, чим ко треба помоћи, трчи теби.... Примаш људе са сокака, не познајеш га, а отвориш му кућу евоју.... Треба да пазиш, боље на се.... ђаво не спава.....

— Право! ћир Настасе. И сви се гости насмејаше... — На сваки начин — рече Коренић — ћир Настас има у толико само право, што вели, да треба бити обазрив. Мало више пажње на се и на своју околину, није никада од штете. На сваки начин треба пазити: кога примате у радњу, ко вам је у кући, одакле је, и тако даље.....

— Тако је — додаде Месарић....