Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

ово доба јако изненађује...... Жане, пусти госпођу нек' дође овамо.....

У собу уђе осредња жена, у путничком оделу, са великим шеширом на глави а густом копреном на лицу.

— Чиме могу служити поштовану госпођу 2 питаше Марсије.

— Опростите по сто пута, милостиви господине — одговори она — ја сам жена Делвиља, сеоскога трговца. Сад баш, овога часа дошла сам жељезничким влаком, по врло хитном послу мојега мужа.... Ви знате, то је ваш добар познаник.....

— Јест, госпођо, то је мој давнашњи друг, баш збиља, одавна га нисам видео.... Како јег

— Здрав је, господине, па знате дошла сам сада, први пут овде. Сама сам, варош је велика. Света има свакојаког. Молим вас најпокорније, будите тако добри, те ми дајте ма какву собицу у вашој кући. Жена сам, а непозната сам, врло ми је непријатно, да се потуцам по варошким хотелима........ Ја вас молим будите тако добри.....

— Без молбе, госпођо, — одговори Марсије поштеним људима у свако доба отворена је моја кућа, а у толико више према вама, та ви сте жена мојега пријатеља. Ето, видите какав је добар удес. Пређе вас нисам познавао. Пријатељ ми је, још у почетку својега срећнога брака, о вама много причао, Видите, дала ми се је сада прилика, те сам се с вама упознао. Но, пардон, извините, ви сте сада с пута, нисте се

прихватили; ходите, седите с нама; ово су моји пријатељи.

— Хвала, господине, али ја сам већ ручала на

оближњој штацији.... Сада би ми био најпотребнији одмор...