Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

— Жане — викну господар.

— На служби — одговори елуга.

— ПЏокажи госпођи ону плаву собу на другоме спрату. "Она ће ноћити код нас. Буди на услузи у свему госпођи, што буде тражила...

Страњкиња се опрости са господаром и друштвом, па оде за слугом уз степенице нагорњи епрат.

Гости Марсијеви ударише по том у кикот. Дојиста, говораху они, наш је пријатељ срећан. Удовац, без жене, без деце, па овако лепо друштво. Видите, господо, ми ћемо још доживети, да код нашега пријатеља видимо скуп све самих жена, које бегају од својих мужева....

— Охо, молим господо, ово је само пријатељетво. Ви бар знате, ја сам гостољубив, моја је кућа за моје пријатеље: мушке, женске, младе, старе, увек отворена. Но збиља штета. Госпођа беше покрила лице копреном. Не видеемо јој добро лица.... Можда је лепа, а можда ружна....

— Ко зна, којаће то бити — церекаше се један од Марсијевих пријатеља — видите, долази овако ноћу, доцкан, изненада, без икакве пратње, без препоруке од твојега пријатеља, говори доста заплетено.....

Марсије се ућута и забрину.

У том се врати ан.

— Жане — рече Марсије — обратићеш пажњу на ону госпођу. Она вели, да је жена мојега пријатеља, али јају непознајем, нити самју кад год видео. Дакле запамти, позор на њу, али само да не примети.....

— Хоћу, господару — и слуга оде горе, на горњи спрат.

Марсије сеђаше још неко време са својим при-

јатељима за столом; за тим се друштво разиђе својим кућама, а он оде у своју собу те леже...