Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

„У једној од горњих соба, на другоме спрату, горијаше непрестанце свећа. Ту беше одсела она странкиња.

По заповести господаревој, слуга све на прстима обилазаше по ходнику око собе, у коју беше смештена госпођа...

У том се врата од собе отворише и странкиња слевим поуздано оде послом на крај ходника, оставив за сеобом врата широм отворена....

Слуга се међу тим сакри, да га не види.

— Господар ми рече, да добро мотрим на ову гос-

пођу — говораше у себи Жан — да целу ноћ овде шетам покрај њених врата, биће ми тешко, не смем спавати.... Хајд, да ја уђем у собу....

И слуга се саевим полагано ушуња у собу. Обазре се на све стране, где би се могао склонити, не нађе нигде удесног места. У том се зачуше кораци из ходника. Они се приближаваху вратима — слуга беше у незгодноме положају. Шта ће и куда ће — на врата више не смејаше, јер би се сукобио са странкињом. Он се на брзо досети — и утрча испод кревета, па се ту сакри.

Она страна госпођа уђе у собу. Врата за собом затвори, забрави их и приђе к столу. Испод хаљине извади џепни сахат, загледа у-њ и мету га на сто.

За тим скину шешир с главе, свуче горњу хаљину, маши се лица, повуче с њега образину и баци ју на сто.....

Слуга, који све то гледаше, опази сада дрктајући од страха на странкињи: браду и бркове, дакле мушко лице. Она, коју он држаше за жену — беше ето човек.

Странац — не више жена но човек сада — скиде дољну хаљину, сукњу, и на њему остаде мушко одело: