Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

19

синко! Хоћу ити да радиш.... И нека те само ђаво нанесе, да ми се вечерае при овом послу плашиш, или да не урадиш што треба, тако ми ђаволове шапе, заклаћу те баш овде, у овој кући.... Него доста сада разговора. Хајдемо на посао.... Овако ћеретајући можемо и зору дочекати.... Где је ужег...

— Евога....

Црна сенка дохвати уже, на крају којега беше гвоздена кука. Једном руком држаше један крај, а онај други, на коме беше кука, баци у вис. Кука се не закачи, него се поврати и паде доле. Он баци по други пут. Кука се опет не закачи. Он псоваше, окреташе и загледаше уже са свију страна. Погледа горе на зид, и за тим баци куку по трећи пут. Кука се закачи сада о горњу површину зида, којим беше опасана кућа Петровићева.

— Кука се закачи — рече црна сенка — хајд да се пењемо.

— Ко ће првиг

— Ти си најпознатији овде — одговори жута сенка.

— Ја одох — а ви замном — рече црна сенка.

Црна се сенка ухвати за уже, узпуза се уза зид и попе се горе. Одатле се спусти опет уза зид доле, у авлију. Тумарну по авлији, нађе лествице, узе их, донесе их на оно место, где беше захваћена кука. Ту лествице наслони. Успужа се по њима горе на зид и викну оштро:

— Шта чекате вас двојица г Што се не пењете 2

На тај глас успужа се најпре плава, па по том и жута сенка. ·

Сада сва тројица бејаху горе на зиду.

— Шта ћемо саде питаше плава сенка.

_-__н п“__-н Ви Ја нијј