Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

— Дајте лествице.

Црна сенка дохвати лествице. Доњи крај намести на зид, а горњи крај прислони на ограду од ходника. Растојање од површине зида па до ходника износаше баш толико, колико могаху дохватити лествице.

— Овуда ћемо у ходник — рече црна сенка а ти, показујући на најмлађега, остаћеш овде на зиду да мотриш. Када ми будемо горе позваћемо и тебе...

Прна се сенка успуза по лествицама горе. Дође до прозора на ходнику. Ту се наслони на ограду. За тим извуче нешто испод огртача. То беше некакав завежљај. Он га онако стојећи, одвеза. Извади некакву кутију. Отвори ју. У њој беше брашно расквашено у води. Тим тестом намаза окно на прозору. Покри га парчетом платна, које такође извади из онога. завежљаја. Превуче преко евега шаком, па онда, лупну песницом у окно и стакло паде без икакве лупе у ходник....

Црна сенка провуче сада руку кроз разбијено окно. Дохвати кукицу и отвори прозор. Најпре једно крило, па онда и друго. да тим прекорачи прозор и уђе у ходник. Онда даде знак, те се и онај други успужа горе....

Сада смо у ходнику — рече црна сенка — немамо се чега бојати.

— Пет... викну жута сенка са зида.

— Шта је морег — продера се готово гласно

црна сенка. — Враћа се патрола. — Нека је сада. Доцкан је зању. Ми смо уграбили раније. Хајд сад и ти амо.... И жута се сенка успужа по лествицама у ходник.