Медуза : петнаестодневни књижевно-уметнички часопис : двухнедельный литературно-художественный журнал

“и

надахнут, твое. помисли су-прикривене, не]асно се назире

сазнаье и дрхат голубице и змие. ®— О бо]азни од саблазни :

Сав зреник У огъу, блиска

}е страх: невеш ли променити облик и пробудити дреко

подозревье, преиначивши прте ко]има назад обикох. © како Ву пасти чемерно и ниско не одолевши самртно] машти. Како {е фасан зреник. И близу ]е светозарност. Али ме страх: да не измениш како обележ]е

И на]зад о ъубавном усхиту:.

Ти ториш над гором високо, У сво]0] дворници недоступна. Кад буде вече прикрашву се, у опо]ности загрлипу машту.

Ти, лочувши ме издалека сво]у ломачу приуготовинеш с вечёри. А фа Ву, веран Усудовим усудбама да проничем у игру огьевиту- г.

И када сред мрака снопъем стану искре у дим да се ковитла]у, 1а ВУ се понети с вима кружем огъеним и достини пу тебе у дворници.

У кьизи ни]е дато ]асно — ко е Дивна Дама? _ Пречисто, непорочно Девичанство или смрт? Зашто 1е сва къига била проткана тако дубоким болом?

А осим тога, до врага, о каквим то недосежним визи]ама говори, кад Бе Ливна Дама, — руска Револуцида, ко]а тек што ни]е куцнула на врата, уви и засести, румена, земаъска, весела.

Тако |е све то тада изгледало. Блок ништа ние са сво]е стране наглашавао, као да и сам ние знао, шта ]е било написано у Кизи. Кад су га питали: „Об]асните ви сами шта значе ови редови“ Он {е са бледим осмедком на дивним уснама одговарао простодушно: „Уверавам вас, — да не знам“.

Ником не открих сада шта се у мисли раба, Нек мисли да сам пустиьом лутам, да копним и У себи бро]им и разбрафам.

'

А мебутим ]е та изванредна кига била' написана о Русици, о ]адно], лаковерно] руско] души, ко]а |е понова била очарана визи]ом Свеопште Срейс. Разуме се да Блок ни}е ни за тренутак мислио да ]е писао кьигу о Русиди, он ]е само преживлъавао сво] у заъубъеност и проницавим погледом видео, да |е она недостижнаи неостваръива, зато што ]е он био песник, зато. што су преко ъега говорили милиони гласова, зато што ]е ъьегов лични живот, ета, Александра Александровива био у власти ьеговог гени]а: он ]е био осубен, обречен.

Ти си отишла у поъе у неповрат, им]а тво]е. И понова црвена су ка мени оштрицу.

да св]атитса копъа запада испружила

У ъеговом се личном животу десила катастрофа, о ко]о] неву да говорим, то се башт поклопило са катастрофом револуциде 1905 год. Револуци]а }е била угушена, смртно погофена руска ]е душа отпочела да се распада, под покривавачем с]а]нога и бурног живота — заударало |е на трулеж. Наступа-

]е по]ава, а мене.

па {е реакцийа. Блок ]е издао другу къигу о Непозна-

то]. То ]е била, сасвим друкчи]а къига другог човека. Као снег бела визи]а, кода ]е полетела увис са огьене Купине, понова се ]авила песнику: спрног, звезданог неба пала ]е ‚звезда и као дивна непозната, одевена у прно по]авила се’ на улицама вароиким. У немо] глухо] чами и пи}аном. животу, измебу пианица, у крчми, она пролази покра] песника и продирега погледом. У ъему — новом оштрином расте туга : | С

И древним ве]е доведаваьима свила ъена затегнута и шешир са жалбеним перем и уска рука у пре `теьу. И опчиьем чудном близошву промичем кроз тамну копрену и видим зачарану обалу и даъину очарану-

Мени су глухе тадне предате, нечи]е ми }е сунце уручено, и сваки рукавац мо]е душе пробивен ]е трпким вином.

Та пала звезда, та жена у црнини, ко]а се губи у прашини, та} пали Анбео, била ]е душа песникова. Завршила се човекова трагеди]а, — песник |е био принешен на жртву, бачен ]е свисине на жалосну земъу, и свим |е своим животом везан ‘од сада са трагичном и страшном судбином Русие.

Поверу] обо]е смо познавали небо: ти си текла крвавом звездом, |а сам променио тво} пут кроз печал када си почела падати.

Неисказаним знаъем знадосмо исту висину и за}едно падосмо иза магле, опртавалуви оцрт стрмоглаван.

ми,

Та] се период пада, ко]и обухвата половину свих дела Блокових, назива обично временом пада, декаданса. Заиста, какосу могли здрави ЪУди, ко]и живе од данас до сутра разумети песника, ко]и троши себе и пустоши сво]у душу? Одкуда се могло знати да |е ъьегов йоглед видео У будуйносш све гушлу и све црьу руску ной. Неки су га називали песимистом и слегали раменима. А зьегова ]е душа слабила од туге — он ние имао где да побегне од Руси]е, ко]а ]е пропадала, од самог себе.

И глух беше мрак и дуго вече маглено и чудно по небу поустадаше метеори. Иу крви ]е био ето ова] аметист. и пио сам крв из миомирисних плеба, а напитак беше загушъив и смоласт. Али не куни чудне повести о том како се сан неразумъив дужио. Из бездана новних и увала маглених ка нама допираше погребни звон; ]език огьа шиштеби над нама се надвисио да би сажегао ненужност претргнутих времена. — И безмерним ланцима скружене, нас ]е неки вихар одвукао у подземни свет.

Он |е био пали Анбео, сваки од нас био |е он. ЕЬегова |е душа била мрачна. Он се све више удаъавао од ъуди. Говорио ]е обично и мало. Био ]е предусретъив и одмерен. На ъеговом дивном лицу лежали су трагови непроспаваних нони. Телефон У ъеговом стану радио ]е само четврт часа У двадесет и четири сата.

Говорило се у то време да ]е Блоку потребно

9