Менично право. I

264

(Има и противних мишљења, али их ми не можемо усвојити. Јер циљ повратне менице по правилу јесте: да ималац старе добије наплату исте баш на самоме месту њенога плаћања. То пак право нема ни једно друго лице сем горњега притежаоца. Онај преносилац, који би повратну меницу исплатио, има права тражити регрес, али не баш на месту плаћања старе менице и не на своме домицилу, већ само на домицилу дотичнога регресата. И са тога је 5. 158. баш и употребио онај израз „притежатељ протестиране због неисплате менице“. Противно схватање не би се никако дало измприти са свима проппепма овога одељка у закону. Јер н. пр. противно схватање не би могло објаснити п једну с другом сложити последње тачке 58. 154. п 155. трг. зак. И још, оно би свакоме трасанту тих разних повратних меница морало признати (као што му и признаје) право особено рачунати курс. А кад се то чини, онда се долази у апсолутну немогућност задовољити 5. 156. трг. зак., јер би се онда морало свакоме допустити прављење особенога повратнога рачуна, а то не може бити: један и исти повратни рачун, који прави први пздавалац повратне менице, плаћају редом еви, а најзад издавалац старе менице — в. бр. 356. Привидна противност овоме мишљењу налази се у 5. 157. трг. зак. Но о томе види бр. 358).

845. Баз. — Начелно говорећи, прптежалац због неисплате протестоване менице може једновремено п вући повратну меницу, а п путем особенога спора тражити регрес од њенога трасата. Ово се не би могло сматрати као намера двогубе наплате, јер оп се тиме регресант само осигуравао да му не прође рок за регрес. И ако се повратна меница псплати, он одустаје од поведенога спора пли се овај пначе одбацује (5. 143, 5. 109. тач. 2. грађ. суд. пост.); не плати ли се пак повратна меница, он спор про-