Менично право. I

19

бом долазе у разноврсне правне односе, из којих потичу разна обећања једних другима, разне обавезе једних према другима. Та обећања могу се односити на разноврсне предмете: њима се могу примати разне обавезе — новчане п неновчане.

Једна врста тих правних односа јесу и т. зв. менимни односи, из којих такође могу потицати обећања или обавезе и то љменичне обавезе. Л10 првооптном зачетку и трајној природи ових меничних односа, све из њих истичуће (меничне) обавезе могу се, наравно, односити само на новац; оне могу бити само новчане обавезе.

Менична обавеза (или менично обећање) може се, дакле, односити само на какву суму новца: новац је искључиви тредмет сваког меничног обећања, сваке меничне обавезе.

25. — Као непосредни доказ да је ко учинио какво обећање, да је ко узео на се какву обавезу, може се, у опште говорећи, дати усмено или писмено признање. Развој, а и сама природа менично-правних односа и послова довели су дотле, да се за доказ меничнога обећања или меничне обавезе увек и безусловно тражи тисмено признање. И што је од особене важности то је, да ово писмено признање меничне обавезе, првобитно одређено да послужи као доказ исте, није само то п остало, већ је временом постало и сам правни основ дотичне меничне обавезе. То, пстина, није још свуда признато до крајњих последица таквог схватања; али је то ипак принцип, који је себи у најновије доба осигурао начелну победу. И данас менично штемено, у његовој специфичној форми и правилно схваћено, треба да је не само доказ, него још т правни основ свиг меничниг обавеза, што св на њему заснивају. Довољно је, дакле, да постоји уредно меничнио ппемено, па да тим самим може

2%