Међу својима : роман

Стари попо још једнако узбуђен. Брзим, ситним корацима прелази преко собе, из једнога угла у други, застаје, ослушкује. Понекад се примакне прозору и повири напоље, као да би некога“ да увреба. Мантију, коју од синоћ никако није ни скидао, час распучи час опет запучи. Отресе понекад отпатке конца, који се, Бог зна откуда, прилепили за њу; прстима рашчешљава браду, трља нос. Е

Напослетку као да се ослободи. Лагано, пазећи да не шкрипну, отвори врата од собе и провири. Затим на прстима изађе у предсобље и упути се другој, омањој соби, оној поред кухиње. Хтеде и ту да ослушне, да потражи нешто. —

Изненада опази, како се на тлима, уза сами праг собни, мигољи неко. Намргоди се, устукну. У исти час меко зашушта нешто и ситна, чудновата прилика, смотана у клупче, као да се поче одмотавати, пригушено стењући , И поплашено гледајући око себе. Поп познаде „своју |стару кухарицу ;Томану. Нагло јој приступи и оштрим шапатом запита:

— Шта радиш овде=

— Ништа, — промуца Томана сметено, као да је ухваћена у каквој крађи и поче узмицати на леђа, према кухињи. — Тако.

— Шта радиш, питам тег... — пропишта он јаче, накострешив се. — А-ајо

— Па... лежала сам овђе... Спавала, — опет

одговори она, хотимично замуцкујући и пазећ да неби рекла штогод сувишно, да се неби одала. — Лежала»... Туг Покрај његових врата

— Па... мислила сам да се може пробудити и заискати што... Ко ће га послужити, ако ја нећу г — поче се бранити она мало слободније.

5: -= 2