Међу својима : роман

МЕЂУ СВОЈИМА __ 3

старац. Дође му да протепа као дете, да га тепајући зовне, како га давно, давно, док још мали био, будио и звао... Једва се савлада да то не учини. Као посрамљен врати се према вратима и, оставивши их отворена, изађе из собе. Оде у кухињу.

је ли због тога што је осетио као неко кајање па се хтео оправдати пред Томаном, или само зато што није могао одолети жељи да макар пред ким не похвали сина, брзо јој приступи и узе је за руку. Даде јој знак да ћути, И снажно је повуче за собом.

— Гледај га, — рече јој поносито и кроз ошкринута врата показа на постељу. — Види!

— Голуб мој! — прошапта Томана жалостиво. И бризну у плач.

= Шта је! Што плачеш! — окоси се поп сурово, силом се савлађујући да исам не заплаче. Но... Имаш ли памети2...

— Немам ја памети... И не треба ми, — осече и Томана осорно и стресе раменима. — Фала Богу кад имамо њега... Кад је дошао...

— И неће више ни ићи... Неће нас остављати...

И поп склопи руке и погледа у небо. Као да би да захвали Богу, што је дочекао овај дани овај час.

Узе Томану за руку и повуче у своју собу. Показа јој столицу да седне. А сам се завали на искрпљени миндерлук, на широко разбацивши руке око себе, преко згужваних јастука. |

— А знаш ли, бона, како је било кад смо се растављали, кад сам га слао тамо, на школе запита, завраћајући главу на јастуке.

— Поменуло се, не повратило се, — одговори Томана брзо и одмахну руком.

— Ех, чини ми се ко да је јуче било, — опет ће он јаче, жељан да говори, само о Мили да говори. — А толико година, брате... К'о да сад гледам све комшије како се окупиле око кола и хоће да нас прате... Грле, љубе и њега и мене... Доносе понуде, колаче, брашенице... Дају. Узимају га на руке, носе... Спомињу му и мајку и одводе га