Међу својима : роман

4 - СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

за цркву, да јој крст над гробом целива... Беру цвијеће што се привило уз крст и ките га... Ду мени се пусто срце цијепа... Стиска ме, притискује, _ пече... И опет се смијем на силу... Грдим све око себе, псујем токорсе, називајући их женама. Тјешим и себе и њих.

— ја вас нисам смјела ни погледати кад сте полазили, — живо га прекиде Томана, желећи да одмах све искаже што јој пало на памет. — Чим се он, Миле, опростио са мном и пољубио ме, сакрила сам се за дрва, сасула се на цјепанице и почела се грчити од плача... Баво понио и те

школе и учитеље! — окреса жешће, пажљиво се утирући танком марамом око усана. = Ех Томана!.-.. Немој ти тако на школе! —

дочека поп ватреније, увек се осећајући увређен, чим би му о томе напоменула или пребацила што_ год. = Нисам ја узалуд толике паре потрошио на њега! Јок!,.. Знаш ли ти да је он сву Богословију изучио и, сврх свега, још Духовну Академију 2 Знаш ли да он сад више зна него један митрополит... Сад, само ако хоће, може да сједи митрополиту уз кољено...

— Да нас опет остави“... — уздахну Томана некако и осветнички а и са страхом. _

— Јок... Не велим ја да ће нас оставити... замуца поп лакше, и сам поплашен Томанином на-

поменом. — Ја само кажем: ако хоће... А он... Не знаш ти њега!... Зар да ми сад окрене леђа и оде... Никако !... :

Томана, сумњајући, заврти главом.

— Школа некако свакога отуђи од својих, рече. — Знам ја... Дај Боже да он буде бољи од осталих ...

Поп устаде и ходајући поче да брани, да тумачи:

— Па ако ме и остави... Нека... Нек иде дијете за_ својом срећом... Зар због мене да се овђе за-

копа 2 Какав би ја отац биог... Живим ли ја за се или. за њега... Ај2... Школовао га, па сад да га свежем овђе, да га циједим, да наплаћујем трошкове