Међу својима : роман

= с МЕЂУ СВОЈИМА _ - 5

убијајући му срећуг... Остави, Томана... Нек ради како зна...

Отпочину мало. Уздахну.

— Мени како Бог да...

И као да сам седи одговара полугласно додаде:

— А ја, будала, занио-_се и малоприје кажем: неће нас више ни остављати... Будала!... Стар, па не знам ни шта говорим. >

У Милиној соби нешто као да паде, сломи се.

— Ено! Пробудио се!— уздахну поп радостан и снажно плесну рукама. — Чујем ја. Ено!...

— Куку!... Треба-ли му штог...

(Обоје, макар што гласније“ разговараху,- непрестано су пазили: кад ће се Миле пробудити. Свако као да је желело да га пре чује и да пре послужи. (Сад, гурајући сем као натјечући, јурнуше, навалише на врата. (Обоје готово кивни и Зрудити једно на друго.

— Добро јутро! — весело поздрави Миле опазивши их. И онако, у спаваћим хаљинама, одгурну лаки покривач са себе и исправи се у постељи. (Обе руке пружи према оцу, као да би да га загрли и привије. -

Узбуђени попо то и не опази. Некако младићски прискочи на постељу. Брзо му обгрли обнажене ноге и, спустивши му седу главу на уздигнута колена, поче га тући по њима.

—- Хехе, доста си ме овим ногама изударао кад сам те носао у нарамку!...

А онда га удари мало и по прстима и осмехну се:

— Доста си пута истегао из браде по неколико длака овим прстима!...

— Немој ђетињити, тако ти Бога! — уплете се Томана, нарогушена, лагано га гурнувши у лакат. И љути се на њега и ражалило јој се гледајући га

таког. — Боље да запиташ: „јеси ли гладан сине2г... Шта би јео2“... — Јеси ли гладан... Хахаха!... — засмеја се

Миле љуљушкајући се на постељи и као мазећи се. А зар ме нисте синоћ, чим сам дошао, накљукали