Међу својима : роман

Ој Ен -____СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

читавим прегрштима свакојаких ђаконија2... Зар се код вас тако брзо изгладни2... -

Видећи како је обојема криво што их одбија и како се невесело згледају, додаде живље:

= А... акобаш хоћете... Можете што и донијети... Каву и какве слаткише...

Док се он лено умивао мењајући многе сапуне и пробирајући разне четке и чешљеве, поп га непрестано запиткивао о разним згодама и незгодама на путу. Питао о свакојаким ситницама, које му, Бог зна како, падале на памет. Миле одговараше кратко, одсечно, са оним обичним „ла“ или „не“... Као да није био расположен да о томе пуно разговара. Напослетку, уређујући брчиће и повезујући их, мирно, смешкајући се, проговори:

— Боље да ти мени причаш: како си овђе живиог

Поп застаде. Погледа га зачуђено, испитујући. Збуни се некако и усплахири. Наслањајући се на јастук отегнуто одговори:

— Тхее... То знаш и сам. Знаш како ја живим...

— Знао некад, па заборавио, — полугласно одговори Миле, огледајући се у малом, прашњавом огледалу, пред које одавно као да нико стао није нити га тражио.

— А, можебит ти је когод што и писао

И немирно поче чупкати перваз од мантије, увијајући га око прста.

— Нико.

— Збиља»2

— Ко ће ми писати2...

Поп се накашља и тупо смрмољи у ораду:

— Ђаво би га знао!

Као да се обрадова Томани, када 'опази како носи понуде. Брзо јој потрча у сусрети зграби, оте послужавник из рука. Сам га постави на сто пред Милу.

— Једи!... Пробирај!...

Па се окрену Томани и добаци јој прекорно:

=— Мало си скухала, брате... мало...