Међу својима : роман

_ МЕЂУ СВОЈИМА т

— Не бој се ти... Има још! — поносито одговори она. Па се приближи Мили и, спустивши му руку на раме, поче га нуткати. — Узми, голубе,

узми! |

Док је Миле испијао каву и присмакао, обоје су, као стража каква, стајали око њега... И непрестано га нудили. Томана, која сматрала за увреду ако неко неће да се преједе њезиним куханијама, као да му бројаше сваки залогај. Врпољила се, гунђала нешто полугласно, ако |0] се учинило да није увек пробрао лепши комад. Нарочито ако је узео баш онај, који му поп понудио. Не могавши до краја да издржи, одгурну попа у страну и окоси се:

— Ти баш незнаш изабрати.

Чим она изађе из собе, поп одмах замукну. Страх га сад некако од Милина друштва. Бојао се да га поново не запита о његову „живовању“. Окрену се према прозору и поче прстима добовати по стаклу. Затим, као присетивши се, нагло се окрену, поташша Милу по плећу и меко прошапта :

— Хајдемо у башчу... Да ти покажем шта сам посадио... је

Џ.

Иза ручка изађе Миле да прошета. Поп остаде сам за столом, налакћен на оштри перваз, милујући једном руком боцу са вином а другом гужвајући наквашени отирач. Изгледао је некако сетан, невесео, како. обично изгледају старији људи, када се замисле о прошлости и о млађим годинама својим. Разговарајући са Милом и гледајући га онако раз= расла, здрава, неколико пута дошло му да сама себе запита: „је ли то баш онг Је лиму то сине ... Испод ока загледао га као и јутрос: неби ли му на лицу запазио ма какву драгу, познату црту, коју године нису могле изменити. И тада, изненада, прекида га у разговору. И брзо пита: „А знаш ли, кад си био мали, како си се оно скотрљао у поток,