Међу својима : роман

8 _ СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ -

па ја у чизмама и мантији газио за тобом и извукае те мокра“.

— Како се не бих сјећао! — одговара Миле пирио и опет наставља разговор.

А сјећаш ли се кад си пао с трешње, те ишчашио руку2..

— Наравно.

Познавши по одсечном одговору Милином да не воли такав разговор, престаде са питањима. Није хтео досађивати. Али сада, кад је остао сам, као да му се на силу наметале свакакве слике из прошлости, онако без реда, погонећи једна другу, замењујући. Час му се чини као да га гледа малог мајушнога, — у шаку-да стане, — како игра у мајчину наручју, одскаче, размахујући унаоколо ручицама а Еа. је за косе. Час као да чује како виче: јухааа, јашећи на овећем штапу и гонећи га по авлији ... Он, отац, прилазио му тада иза леђа, лагано, лагано, ненадно га хватао око паса и издизао високо над главом, шкакљећи га, окрећући.. Уживао је гледајући како се дете праћака, отима, ·„ вришти... А завраћао се од смеха, кад би малиша, разљућен, почео да га туче, бије, чупа за браду...

Нису се Мили навршиле ни пуне две године кад умре попадија... Једнога дана дошла из цркве некако малаксала, изморена. Другога дана легла, осмога издахнула... Нико није знао шта јој било. Поп као да није могао ни веровати да'она икако може умрети Кад му то доктор једнога дана, околишећи, напоменуо, умало га није испребијао. Притерао човека уза зид, ухватио га за прса и готово почео гушити. На силу тражио, и претећи и молећи, да је спасе, да отме од смрти. А кад му жене, што је неговале јавише да је преминула, све их изагна. Па зграби дете, које се играло на поду, у нарамак, и тужно пође у собу где је лежала покојница.

= Ко каже да је издахнула... Ко то вели2... — питао је узверен, узрујан, немилосно гурајући свакога с пута и примичући се постељи.