Међу својима : роман

МЕЂУ СВОЈИМА 175

— Кашње га престала исмијавати, — настави поруменивши мало, а мале нешто стиснуте ноздрве као да [0] се раширише. — Почела да се свађа с њим. Увијек некакве препирке... За инад све радила што му се не свиђа... „Готово се наметала момцима... Пушила с њима, пила покаткад... Он ни тад да отступи... Иде, гони је као нечиста савјест и суди као неумитан судија... Поче, Бога ми, да га се прибојава... Поче га, нехотице, слушати покоравати се понекад.

— Сирота! — искрено је зажали_ Миле и лако уздахну.

— Сирота! — као зажали и црнка и мученички узви главом. — Да сте видјели само како се мучила тада!.. Јао!.. Јао!.. Често дође мени, обгрли ме, заплаче... Моли ме да је отмем, спасем... Куне га, грди... А ипак се покорава, слуша... Затим, борећи се с њим и са самом собом, поново се отргне... Опет тражи друге, намеће се... И опет се покори... Додије 1], засити се... Дође изморена, малаксала... још се смије пред њим, прави се весела, ласка, желећи да га удобровољи.

= Што није побјегла 2 — живо запита Миле, а криво му што као није био ту, да их силом одвоји. — То је барем могла.

— Кушала је, — мирно му одговори црнка. — Побјегла била на село... Заклињала се да ће остати тамо, док га не заборави... А одмах се вратила... Није више могла без њега... Тад сам тек и познала колико га воли... пао 10] се, освојио је.. Арно јој своју љубав. · И више јој није ни било спаса.

Миле обори главу и полугласно Рот та — Чудновато!

— Чудновато, — потврди и црнка и осмехну се на њега. Као да хтеде рећи: „С њоме је свршено. Али још има дјевојака. Не брини!.“

— Чудим се... кад је тако... како је без њега „могла да издржи ово... ово кратко вријеме код оца

'