Међу својима : роман

180 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

— А и ја волим њега, — одлучно осече Десанка и севну очима. |

Њезина изјава као да га увреди.

— То није истина! р

— Ја не лажем, — оштро се окоси она и опет се окрену у страну. -

(Он се удари у прса:

— Ви сте волили и мене, — каза са пуно уверења. — Нисам, —= мирније му одговори.

— Па зашто сте били онаки према. мениг.. Онако... како бих казао... више него љубазниг

Као да заборави да одговара Мили, него неком ближем, милијем, сва задовољна весело одговори:

— јер сам и последњи пут хтјела да га искушам.

=— Ни то није истина, — оштро се брецну он и, желећи у свему да подражава Котуру, као да бејаше спреман и да је удари. Она се поплашено осврте. Погледа да ко не пази на њих и да не прислушкује.

— То је истина, — нагласи јаче, готово пркосећи и, са чудним задовољством, поче причати живље. — Никад ми није допустио да се на дуже времена одвојим од њега... А сам ме наговарао да „одем оцу на читава два мјесеца. _ И још ме сам пратио... Ето то ми било сумњиво... Мислила сам да је попустио у љубави, па хоће да ме“ се ослободи... Хтјела сам да искушам... Зато сам одабрала Вас, ожењена човјека... И, токорсе, хтјела да Бас мало залудим...

— Ах, — јетко избаци Миле. — Бјерујте нисам знала да ће се то овако окренути, — дочека она живље, као правдајући се. —

Знала сам само, да ће се из једне мале касабе увијек наћи „неко ко ће то јавити, испричати... Њему или другом коме... Свеједно... И писма своја хотимично сам писала тако. . да може повјеровати у све гласине. — Склопи руке и засмеја се. — И он повјеровао... И дотрчао у касабу... Никад није био тако љутит...