Међу својима : роман

40 > СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

пастрму. Лаком је газда на рибу, лаком као калуђер какав. Опази ли је, не пита за цену. Одмах купује. А поједе ли десетак ручака без рибе, човека кас да спопадну праве муке... Љути се, псује, уздише.__ Иде по чаршији, пита. И слуге, хтеле не хтеле, морају тражити ловце и нагонити их да бацају мреже... Зло би прошли ако би се вратили празних шака.

Михо опази Станишу како се полако и пажљиве вере испод воћака, гурећи се, угибајући. Опсова му полугласно и опа и матер и брзо добаци слугама:

= Намјестите оном пашчету мјесто=. Али подаље од мога... Нећу да ми се примиче.

Слуге бржебоље узеше нов јастук, растресоше га мало и спустише у траву, према ногама газдиним. И главом и рукама показиваху Станиши да ту седне... Али их Станиша и не погледа... Са високо дигнутом главом и са распуханим брковима, сам се приближи Михи. Стаде према њему и, учтиво се наклонивши, као да премишљаше: би ли се осмехнуо или небиг... Присетивши се да посета није званична, да газда нипошто не сме познати да је дошао с неком мисијом, ипак се одлучи да се осмехне.

= Ох, ох, ох!... Оклен ти... Ко теби показа моја врата2 — дочека газда некако утањено, неби се могло рећи ни подругљиво ни одвише љубазно. Откад ми ниси дошао, болан брате2

— Агето... не може се...

Станиша отра зној новом марамом, коју је баш купио због ове посете, и мукло потегну из дубине:

= Окупиран сам пословима... Колосално !

Михо као да се надао таком одговору. Узвали се на јастук, заврати мало главу и грохотом се засмеја. |

— Послови... Какви послови... Знам ја свачије послове...

Па, једва се смиривши, убриса сузне очи. Одмахну руком и чибуком указа на траву:

— Сједи!...