Међу својима : роман

44 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

Станиши заиграше бркови, осмехну се. „Нећеш ме уловити, стари лопове“ помисли у себи и, да не би морао одмах одговорити, на силу се закашља. | = На то се још није одлучио, — проговори након дуге почивке, отежући сваку реченицу и непрестано кашљуцајући. — Големе су школе његове... те руске академије... а наше мјесто малено за њих...

Газда Михо претреден, лукав, чуо је сваку реч. Ипак се причини као да ништа није чуо.

= Шта тог — запита јаче, окрећући му уво.

Станиша, токорсе љутнут, готово шапћући понови малопрашње речи.

— Хм, ако је и мало мјесто, опет добро пла-

ћамо, — дочека газда поносно и куцну се по кеси у којој звечаху паре. — Наше су га паре и школовале ...

=— Њега чека бољи положај, тријумфалан! нагласи и Станиша поносито и испрси се мало.

Газда се озбиљно наљути. Син једног ситног, обичног попа, па да се тако високо пропиње2.. Може ли то битиг.. И сме ли битиг.. Са празном кесом толико да ускочиг.. И да оуде тако поносит, горд..

— Ето |што је незахвалник! — брекну силовито и удари се чибуком по бедри. — Исти отац!.. Изучио школе, проучио књиге, па своме мјесту да окрене леђа... Пхи, пхи!..

— Он није крив, — опет ће Станиша мекше, а мило му што се газда љути и што бесни. Љутита човека увек је лакше надиграти. — Ми смо криви... Да нам се сам понудио, сигурно га неби изабрали.

Газда подиже карамфил и поче се играти њиме, грицкати га.

— Ко каже да га. неби изабрали» — запита осорно. |

= Па... зар не знаш колико му противника има отацг.. .

Газда га погледа преко рамена и на силу се засмеја. =