Милтон и Његош : огледи о нашим културним додирима са Енглезима

Анђело Баљиви, чије је име понео из захвалности. Поочим га да да студира медицину. Студирајући прошао је целу Италију. Истакао се веома својим способностима. Ми га 1696 године видимо на језуитском колежу у Риму као професора анатомије. Те исте године он издаје на латинском дело О лекарској пракси, које га је прославило и донело му велике почасти. Ускоро га преводе Немци, Французи, Енглези. Учена друштва утркују се које ће га пре примити у своје редове, међу њима и Коуа! Зосјеђу, које га 1697 године бира на место папина лекара, професора Малпигија. О томе нам он приповеда сам у једном писму Антонију Маљабекију, библиотекару кардинала Леополда Тосканског. „ По краљеву пристанку изабрало ме је Краљевско друштво у Енглеској за свога члана на место покојног господина Малпигија, што одмах по дужности јављам Вашој светлости. Једино ми није у вољи што су ми та учена господа указала част која далеко премаша моје заслуге.

__ У Енглеској преводе на енглески језик три моје дисертације“.

Те дисертације саставни су делови дела О лекарској пракси, које је угледало свет на енглеском 1704 године.

Баљиви је са теорије скренуо пажњу на експерименат и сматрао посматрање болесника најважнијим послом. Он се нарочито бавио вивисекцијом и наглашавао потребу довођења теорије и опита у склад. „Два су кардинална медицинска правила, вели Баљиви: умовање и опажање. Опажање је циљ којем треба да су упућена лекарска умовања“. Он не доноси никакве нове теорије. Залаже се за старе. Упућује на Хипократа и на Гадена. Говори против кривих аналогија и брзог закључивања. Сматра да за лекара није доста да буде науч-

ни

————=——

њи