Милтон и Његош : огледи о нашим културним додирима са Енглезима

штво, Карлајл је стављао човека у центар својега света и сматрао га мером свију ствари. Насупрот теоријама о аутоматском прогресу, које карактеришу научни и политички либерализам деветнаестога века, Карлајл је стављао идеју великога човека као једине силе способне да како ваља преобрази друштво. Насупрот лаком оптимизму својега времена Карлајл је био неуморан у наглашавању коренитости зла од којег болује човек и друштво, и у истицању потребе дубоких рефорама које би условиле преображај. Отуда борбеност мислиоца, проповедање акције, драматизовање људске историје као позорнице за дела великога човека. Сред времена великих социјалних промена, религиозних превирања и борбе за научне истине Карлајл је грозничаво рио тражећи вечите истине. Ако Маколеј претставља Викторијино доба у сјају оптимизма и самоуверености средине која није свесна. дубоких промена које је изазвала индустриска револуција у судбини Енглеске, Карлајл је то исто време доживљено као лични доживљај, уређено у њему на плану једне нове проблематике, за које он налази свој кључ. Карлајл говори као учитељ и као пророк: он се обара на лажи свога времена с непоколебљивошћу фанатика, разголићује недуге које његово време једва да је желело сагледати, ослобађа се конвенционалних идеја и покушава изнова поставити основне проблеме живота. Ми смо једва данас способни оценити како ваља мучења између вере и невере која је условила нова наука, али морамо с Кнежевићем приклонити главу пред учитељем који упућује на служење истини, верност дужностима и на веру у моралне идеале.

У Баклу нас Кнежевић доводи у додир са човеком који својим новим историским назорима и темпераментом није толико изменио ствари колико је изазвао људе на нова изучавања и дао потстрека тражењу нових формула. Човек огромне ерудиције која га није сплитала, Бакл је након по-