Михаило Полит-Десанчић о Бранку, Змају и Лази Костићу

24

« у 33 ) а затим је пренесен иуБе се д е 34 ). Полит почиљ. свој некролог о Костићу овим речима; »Где неће у Српству канути суца жалосница, кад се дозна за црну вест, да је умро Лаза Костић, да га више нема међу живима? Да имамо ми Срби Индуса и Нила, ми бисмо, по оној дивној Лазиној балади »Минадир«, рекли: кануће суза од Индуса до Нила. Али ћемо рећи, да he српска суза жалосница канути за Лазом; од Мориша па до Бојане«. Затим говори о њему као песнику: »Био је песник, српски песник. Српски народ и у прошлости и у садашњости има изврсних песника. Али Лаза чини ми се —■ спада у ону тријаду, у оно тројство, које је Српству у највећој мери омилело. То je тројство; Бранко, Змај и Лаза. Ваља лн још сузним очима описати и приказати обилни рад Лазе Костића? То није могуће. Књигу. би ваљало написати и, чини ми се, српска ће књижевност имати увек да се бави са Лазом Костићем«. Полит затим говори о њему као лирском и драмском neснику. По њему су Максим Црнојевић и Пера Сегед и н а ц два дивна споменика српског драмског песништва«. За њега је Лаза Костић »велик песник, велик геније« н т. д. Све у суперлативима, као обично у некролозима пријатеља пријатељу. Ово дивљење достиже врхунац у Политовом преувеличању Лазе Костића као преводиода Шекспира. »Лаза Коетић је уживао у Шекспировој поезији, па су ra, према његовој женијалности, многи Срби и називали српским Шекспиром. Али, ко ће сада да продужи оно женијално превођење Шекспирових дела? Такови« класичних превода Шексппра немају ни највећи културни народи у Европи. . . Лазин превод Шекспира је вечнти споменик у српској књижевности и тешко да he се наћи још који Србин, који ће знати тако класично продужити преводе Шекспирових дела«. Међутим, критички говорећн, Лаза Костић нитн је био сам »велик песник«, нити је био »женијалан преводилац Шекспира«. Да Костић није био »велик песник« доказали су-Д-р Љубомир Недић 35 ) и Д-р Јован Скерлић 36 ), а да није био »женијалан преводилац Шекспира« доказао је Д-р Богдан Поповић, у својој исцрпној и документованој студији Ше кс пн р и Д-р Лаза Кости h 37 ). Штавише, Лаза Костић не само да није био »женијалан преводилац Шекспира« него није био ниосредњи преводилац, као што је то необоривнм чнњеннцама доказао Д-р Богдан Поповић. Костићев превод »ма колпко да је слаб као песнички производ, још је слабији као превод, као копија« Шекспира. »Реч је о обичној вредности превода

33) Браник, 1910. Бр. 252. 34) Беседе, Ш део, II књиш,.l9ll. 35) Из новије српске лирике (1893). 36) Омладина. и њена. књижевност (1906) 31) Српскп Књпжевни Гласник (1907)