Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : I. књига : А—З

maja (14/10), 'а. другу за цара Фрању Јо'сифа (19/10), у којима су изнете све не_ правде и шиканирања, које муслимани подносе са стране окупационе владе. Преставци за министра Калаја одбор је додао и нацрт Статута за аутономну управу херцеговачких вакуфа. Министар Калај у место одговора на преставку, разрешио је вођу покрета Џабића муфтиског звања, а земаљска влада распустила је мостарску читаоницу, у којој је 6/5 1899 одржан протесни збор, »јер је из ње потекла сва агитација«. Овај поступак министра Калаја и босанске владе имао је за. последицу, да су се за кратко време овом покрету придружили, уз врло ретке њизузетке, сви муслимани Босне. и Херцеговине. За вођу покрета изабран је отпуштени мостарски муфтија Али Фехим ефендија, Џабић, те је и сам покрет познат под његовим именом.

Поред верско-просветних питања вођи овога покрета имале су у виду и еминентно политичке циљеве. У меморандуму, који је вођа покрета, у децембру 1900, предао министру Калају, мусли„мани су се позивали на Берлински Утовор и новопазарску Конвенцију, и отворено и оштро су нагласили султанов суверенитет над Босном и Херцеговином. У нацрту аутономног Статута, који је придодат меморандуму тражило се у члану 96 да Реис-ел-Улему поставља краљ, након претходног споразума и одобрења царитрадског мешихата. Почетком 1902 аустриска. влада је протерала из земље Џабића; тада се на чело покрета ставио Алибег Фирдус. — Пошто су и православни Срби водили у исто време борбу за своју црквено-школску аутономију, то су вође и једног и другог покрета заједнички радили, и узајамно се помагали. Тиме су се односи између муслимана и аустриских власти још торе заоштрили, а сам покрет примио је изразитије политичко | обележје. Борба, муслимана, уз огромне жртве материјалне и моралне, прогоне и хапшења вођа покрета, трајала је пуних десет година. Тек после анексије Босне, добили су муслимани свој аутономни »Отатут за аутономну управу верских и вакуфскомеарифских послова«, санкционисан царским решењем 1909. О. Хаџић.

АУТОНОМИЈА СРБА У УГАРСКОЈ има свој основ у привилегијама, даним српском народу после велике сеобе (1690). O положају српског народа у Угарској постојале су три концепције: српска, ваустриска и угарска. По српској концепцији Срби су политички народ, који има права, на своју политичку територију са својим чиновницима, а на челу којег би тела стајао војвода. Џо дворској, односно аустриској концепцији (СОрби су patrimonium царске куће и »морално тело«, а по мађарској Орби су угарски државни грађани т. ј. политички Мађари. — Ове концепдије су у различитим временима раз-

АУТОНОМНА БОРБА.

личито модификоване. После аустро-угарске Нагодбе (1867) остао је цео српски народ на територији т. зв. шире Улгарске, а положај српскога народа био је одређен државним законима, нарочито законом о народностима (чл. 44, из 1868) и т. зв. аутономијом црквеном и народном.

А. је поближе одређена законским чланком 9, из 1868, којим је признат национални карактер српској цркви у Утгарској, самоуправа црквених, школских и фундационих ствари, и патријарашко достојанство. Уједно је тим законом одреDeno, да српски црквени и народни Сабор има 25 свештеничких и 50 световних чланова, међу којима 25 граничарских. У закону се истиче, да ће Сабору бити први посао, да установи саборско устројство уз потврду ' краљеву. Законским чланком 53 од 1868 одређен је сдношај српске цркве према осталим вероисповестима, а Законом Краљевине Хрватске и Славоније од. 14/5 1887, зајемчена је српска црквена, народна аутономија као и ћирилица, за Краљевину Хрватску и Славонију. — После Нагодбе није више било политичких сабора српскога народа, него само изборних или расправних. СОабори су расправљали о“ стварима, које се односе на цркву и школу и нарочито о организацији аутономије, али без знатнијих резултата. Питања српске црквене и народне ауто-

· номије спадала су у ресор угарског Мини-

старства, Вере, а питање сазива Сабора и избора патријарха у ресор угарског министарства председништва. Премда је аутономија била у оквиру државних закона и | узакоњена, ипак је у најважнијим питањима готово стално изигравана и тажена. од угарске владе, којој је нарочито добро: долазила тотово стална борба, између високе јерархије и народа. За време балканског рата (1912) укидањем саборског устројства и још неких аутономних уредаба, аутономија је знатним делом уништена. Литература: А, Stojacskovics, Ueber die staatsrechilichen Verhšltnisse der Serben in Wojwodina {1860); L Jireček Actenmadssige Darstellung бег Мегћа тизве дег gr, n, u, Hierarchie in Oesterreich, dann der illirischen National-Congresse und Verhandlungčssynoden (1761); I, Jireček, Die serbischen Privilegien, Verhandlungs-Congresse und Synoden [Oesterr, Revue, 1864 УП и. УШ); И. Вучетић, Збирка уредаба у стварима српске православне народнопрквене автономије (1897); Ж. Миладиновић, Тумач повластица, закона, уредаба и других наређења српске народне црквене автономије (1897); Д. Руварац, Постанак и развитак црквене и народне автономије (1899). Д. Поповић.

АУТОНОМНА БОРБА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ. Да би са што више успеха могла спроводити своју политику »босанства«, т. ]. одвајања народа Босне и Херцеговине од његове етничке заједнице са

2 аи