Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : I. књига : А—З

АФИЈОН

Србима из Србије и Црне Горе и од слободоумнијих Хрвата из Троједнице, развијајући у њему посебан босански патриотизам и успомене на самосталну босанску државу, аустриска управа у Босни и Хер-

цеговини нарочито је била устала против |

сгрпских школа. Једне је укинула (српску реалку у Сарајеву), другима је отежавала рад, а некима је прогонила, учитеље. У исти мах је утицала и на свештенство, одређивањем обима парохија и према томе парохиских прихода. Да би спречио штетан утицај туђинске власти у својој цркви

и школи, српски народ Босне и Херцего- .

вине покренуо је борбу за своју црквеношколску самоуправу, и 25/11 1896 поднео је први меморандум цару. Покрет је наишао на велики одзив у народу, јер је народ осетио, да се иза уског програма крије дубљи значај. Из аутономног покрета развила се широка опозиција целом режиму и аустриској управи у опште. В. Калај, који је као заједнички | министар Финансија био и министар за Босну и Херцеговину, покушао је да покрет угуши силом. Као одговор на то дошли су нови меморандуми, од 19/8 1897 и 17/5 1901, и јаче прибијање народа уз његове вође, Глигорија Јефтановића из (Оарајева, Војислава Шолу из Мостара, Косту Кујунпића из Лијевна и Лазу Јовановића из Тузле. У тој борби јерархија је стала уз власт, док је већи и бољи део свештенства. био уз народ. Борба је због тога постала, сложенија и жучнија.

Од 1899 кренуо је и покрет босанских муслимана, подстакнут понајвише радом језуита. На челу покрета био је мостарски муфтија А. Џабић, уз кога су брзо пристали Али-бетг Фирдус из Лијевна, Дервиш-бег Миралем из Травника, Бакир-бег Тузлић из Тузле и Шериф Арнаутовић из Мостара. И они су почели меморандумом, 14/10 1899. Као саветодавац и израђивач меморандума био је уз православне Др. Емил Гаврила, а уз муслимане Др. Никола

Ђурђевић. Борба је трајала све до смрти |

Калајеве (1903). — Нови министар Стеван Буријан покушавао је да нађе излаз из борбе, која се све више ширила и добијала, чист политички карактер. Из борбе за верско-просветну аутономију развио се покрет, који је тражио и политичку аутономију Босне и Херцеговине. Најпосле, 19/8 1905, објављена. је од цара потврђена. Уредба. црквено-просветне управе српских православних епархија у Босни и Херцетовини. У млађој интелигенцији Уредба је наишла на оштру критику, нешто BOOT њене сложености, нешто због јаког утицаја, датог недовољно сигурној јерархији, а понајвише из страха, да после добијања, те Уредбе не малакше опозициони дух. Муслимани су наставили борбу, и у фебруару 1909 предали су један опширан меморандум чак Османлиском Парламенту у Цариграду. Ликвидацијом питања између Аустро-Угарске и Турске 1909, ре-

шено је најпосле и питање вакуфскомеарифске самоуправе у Босни и Херцетовини. 15/4 1909 санкциониран је и њиXOB статут. – Литература: Босанско-Хердеговачки Зборник, 1—Ш, 1901—02; — Б. Ћоровић.

АФИЈОН. ВБ. Мак.

АХАВЦИ. Б. Савремени српски књижевни језик.

АХМЕД ПАША ХЕРЦЕГОВИЋ (1456 до 1518) најмлађи је син Херцега Степана, и звао се кнез Степан. Кад се завадио с браћом, отишао је Турцима и примио њихову веру. 1481 постао је зет султана – Бајазита П, а 1496 велики везир. На том положају, с прекидима, био је све до 1515. Његовом се утицају приписује, што је 1519, после Бајазитове смрти, дошао на престо Селим, место брата Ахмета. 1515 свргнут је, због неуспеха у персиском рату.

Литература: Ћ. Трухелка, Турскословјенски споменици (1911) 229—289.

PB. n. АЏИЋ СРЕТЕН, професор и педагог (15/10 1856, Сугубина, Левач). Основну

школу свршио је у Третенику, нижу гимназију у Крагујевцу, почео је богословију у Београду, па је прешао у учитељску школу у Крагујевац, коју је довршио у Београду. У Бечу је походио завод за слепе. и слушао предавања на педагогијуму, затим на Университету, где је био ђак Брентанов, напослетку 6 семестара у Лајпциту, тде је слушао Вунта (1882—89). Професорски испит је положио 1895. Био је учитељ у Кучеву и у Третенику, а после завршених университетских студија, које професор које професор и управитељ у учитељским школама у Нишу, у Београду (и вишој женској школи и богословији), у Алексинцу, у Јагодини. 1920 постао је обласни инспектор у Суботици, 1921 Постављен је за професора више педагошке школе, а 1923 за управитеља учитељске школе у Вршцу. Пенсионисан је 1924. Одликовао се као организатор учитељске школе у Јагодини, где је подигао велики врт и пољску учионицу. — Књижевни рад А. је: Ручни рад у мушкој школи (1896); Српска национална школа (1891); Телесно васпитање за учитеље (1892); Увод у науку о васпитању (1894); Учитељеве забелешке, низ примера из васпитачкога рада (1894); Телесни развој и гимнастика; Васпитачеве забелешке, намењене родитељима и пријатељима. српског подмлатка (1909); Кроз васиону, са сликама (1910); Пољска учионица, хигијенско-педатошка установа, са 66 слика (1924); Медоносно шибље и дрвеће (1924). — А. је пропагатор есперанта. О есперанта, је превео Татине приче малој Јелкици, руски од Мамина СОибирjaka (1923). М. Шевић.

АЏИЋ СТЕФАН (Авушсћ), каноник у Печују и пригодни латински песник (1730,

= пе =