Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : I. књига : А—З

БАЈРАМ ДУР

Мини, малом сеоцу крај Меке, тде је и патријарх Абрахам заклао прву жртву Богу. Стога 'се овај Ђ. зове и хаџиски Б. Први траје 3, а други 4 дана. О. А.

БАЈРАМ ЦУР (1850). Био. је у. младости чауш (каплар) у турској војсци. Вративши се кући, он се почео све више истицати и, ратоборан и несавитљив, постао је вођа и првак у сваком бунтовничком покрету. Тако је постао чувен у делом“ Арнаутлуку. 1906 султан Абдул Хамид дао му је чин жандармериског пуковника. Од 1912 Б. Ц. је стално и систематски радио против Србије. Он је главни оснивач албанског Косовског Комитета и шеф свих качака. У побуни против прве владе Ахмед бега Зогу, у првој половини 1994. играо је врло важну. улогу. У побуни за повратак Ахмед бега на власт, Ђ. Ц. се борио против њега чак и онда када је Фан Ноли побегао у Италију, а Ахмед бег ушао у Тирану. Када су та најзад напустили. сви његови људи и када су наше власти одбиле његову молбу, да пређе у нашу земљу и да се овде под извесним условима преда, њега је нестало, и о. његовој се даљој судбини ништа не зна. — Фан Нолијева влада водила. је

Ђ. Ц. као делегата на седнице Друштва.

Народа у Женеви. Али је он тамо, неспособан за разговор у овом међународном кворуму, остао незалажен. M. M.

BAJyH MAPHO, професор и музичар (29/8 1882, Драшичи, близу Метлике). B. је учио основну школу у месту рођења, гимназију у Новом Месту и Љубљани, Университет у Бечу (класична филологија). Музику је учио код А. Ферстера старијег у Љубљани, код Генсбахера, Адлера и Дица у Бечу, већином приватно. Сада је професор у Љубљани. — Ђ. је написао:

Словенске народне песми (5 св.), Одмев ·

наших гајев (2 св.), Певска Шола (1999), више црквених песама (у Церквенем Гласбенику и у Певцу). Писао је сем тога стручне чланке у Певцу и Нових акордих. Од сло-

веначких народних песама, изашла је прва. свеска у новом издању 1924. J..M.

BAHAJIOBMR FEOPFMHJE, cHKap, HEKOнограф, портретиста (крајем 18 или почетком 19 века, Сремски Карловци — 13/4 1843, Рума). ским Карловцима, али је у првој половини прошлог века прелазио на дуже време и у Србију, и ту је израдио неке“ иконостасе и доста портрета. 1825 насликао је свод у торњој цркви у Ор. Карловцима, 1881 у Новим Карловцима с Дим. Ђурковићем, 1532 у Павловцима, 1830 с Дим. Ђурковићем у Гргетегу. Има његових радова, већином портрета, у збиркама Народног Музеја у Београду, Матице Орпске у Новом Саду, Гимназије у Оремским Карловцима, Г. Јована Вујића у Сенти, и т. д.

Литература: Л. и Вл. Николић, Српски. Сликари. 6 ВЈ,

Живео је већином у OCpeM-

БАКАР (талијански Виссап), град у Хрватској, жупанија Модрушко-Речка, од. талијанске – границе код Реке—Сушак 9 км ка југозападу, на северном крају Бакарскога залива; железничка станица на прузи Загреб— Сушак (—Река) 5 км далеко; има 2405 становника. »Приморје« је главна прометна и трговачка улица, остали се »Град« стрмо диже уз брдо. Јавна су надлештва у Б.: градско поглаварство, котарски суд, порезни уред, царинарница. другог реда, пошта, телеграф и телефон, римокатоличка жупа, чија реновирана црква Ов. Андрије стоји на темељима. ста– рије цркве из 12 столећа. Школе у. Б.: Поморска академија (има своју школску лађу Вила Велебита), реална гимназија, дворазредна трговачка школа. — Б. је био пре (нарочито за време господства Зринских) знатно трговачко место. Касније га је (после подизања железнице) далеко“ надмашила Река, а сада га је претекао» Сушак. Знатнија је једино трговина дрвима. 1923 допловило је у Б. и отпловило 2875 лађа, са 345.352 тонаже. У луци је: купатило и градска електрична централа. Знатан је лов на туне, док је бродоградња престала, 'а и некада чувено виноградство (»бакарска водица«) пошло је у назад.

У римско доба било је на месту Б. насеље Мојсега. У почетку 7 века постао је тај крај део хрватске државе. Први пут се Б. спомиње 1288. При стварању Винодолскога закона били су присутни и бакарски заступници. Ђ. је с мало прекида све до 1670 био под влашћу крчких кнезова Франкопана, и по наследним уговорима њихових рођака Зринских, који су овде имали своје управитеље и кастелане, а често су и сами у граду боравили. Кнез“ Мартин Франкопан дао је Б. знатне повластице, које је потврдио краљ Матија. 1479, а умножио их 1489. 1530 подигнут“ је стари град бакарски. Пошто су и бакарски ускоди лакостили Млечићима a њиховој трговини на мору, Млечићи су“ двапут нападали на град: 1557, кад су га и освојили за кратко време, и 1616, кад се од њих срећно одбранио. 1605 био јеизрађен урбар за Б., који јасно показује односе бакарских поданика према граду. За време Зринско-Франкопанског устанка против туђинскога тосподства (1670) пао“ је Б. под краљевски фискус. 1777 краљица. Марија Терезија сјединила је Б. с новооснованом жупанијом северинском, и тако“ ra је вратила Хрватској; 1778 прогласила. та је за слободну луку, 1779 за краљевски трад с подручјем од Трсата до Краљевице (»бакарски котар«). После француске окупације (1809—13) и аустриског апсолутизма Б. је опет добио (1860) своја градска права. 1873 укинут је бакарски котар, а. Б. је остао сам са својом општином.

Литература: НЕ. Лашовски, Горски: котар и Винодол. (1923) 117—150.

Ј. Модестин. <

— 106 —