Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : I. књига : А—З

ЂАРОКА НА ДБИОСКУПИЈА

Свршивши са Курсилијем, Доброслав је одмах послао Гојислава, са, педесет заробљених Грка у сусрет ЈЉутовиду, да му исприча, шта је било код Бара и предложи му, да одустане од боја. ЈЉутовид не пристане на то, него по ондашњем обичају, позове Гојислава на двобој. Сваки са по два војника пратиоца, изађоше они на двобој. Одмах у почетку борбе Љутовид буде рањен и оборен с коња. Његова. војска, мислећи да је погинуо, даде се у бегство, а Љутовид успе да понова узјаши, те и сам побегне с бојишта. — Резултат ове битке био је: огроман плен и материјална. победа. Последице биле су, да је погранични крај са Окадром и Баром, остао у српским рукама и читавих двадесет тодина није нападан од Грка.

В. Белић.

БАРСКА НАДБИСКУПИЈА. В. Дукљанско-барска надбискупија.

БАРТЕНШТАЈН ЈОВАН ХРИСТИФОР, аусприски – државник (1689, Штрасбург — 6/8 1767, Беч). Пошто је свршио студије, ступио је у аустриску државну службу, прешао је из евангедичке у католичку веру. 1721 'постао је саветник дворске канцеларије, а 1727 бележник тајног државног савета. 1733 постао је барон, 1753 тајни саветник и вицеканцелар тадашње тенералне директорије. 1760 постао је шретседник Илирске Дворске Депутације, на место грофа Коловрата. Б. белешке и назори о тадањем и ранијем политичком положају српскога народа. у Угарској првокласне су вредности. Почетком 1761 написао је своју чувену расправу о нашем народу Киглег Вемсће уоп дег ВезећаНелheit der zerstreuten illyrischen Nation, R0ja, је много допринела да су привилегије српскога, народа тада поново потврђене (1763). Ђ. је био васпитач каснијег цара Јосифа П., Његова су дела штампана, после његове смрти. Тако је његов Извештај о нашем народу штампан 1802 у мање него 200 примерака, и то као рукопис. На српски та је превео A. Сандић, Кратак извештај о стању расејанога, многобројнога. илирскота народа. по цар. и краљ. наследним земљама, (1866).

Литература: Агпебћ, J,. Ch, Bartenstein und seine Zeit [1871], Д. H.

BAPTOJI II, син првога по имену повна'ora крчкога кнеза Дујма 1186—1224. Б. се разишао с братом, оставио Крк и ступио у службу краља Беле Ш, 1193 поклонио му је Бела Ш, ради оданих служби, за сва времена читаву жупу Модруше, 8 Ђ. је постао вазалом краљевим. Ђ. је одредио за свога баштиника свог синовца, Вида ШП крчкога кнеза, а то је потврдио Андрија П (1209). Краљ Андрија ШП дао je B. још и жупу Винодол према крчком отоку. Овим краљевским поклонима уда реп је основ чувеној хрватској породици, која је од 15 века прозвана Франкаша= нима.

Литература: В. Клаић, Крчки кнезови Франкапани, 1 (1901). М. П-г..

БАРТОЛ-НАДЛИШЕК МАРИЦА, о новелисткиња (10/2 1867, Трст). Свршила. је основну школу у "Трету, а учитељску школу у Горици. Била је сарадница Словенског Света, Оловенског Народа, Единости, Звончка. Своје главне радове (На, обали, Стрте перути, Слике ин сличице из живљења, 1—5, Под стрехо, Освета, Fata тогвапа и т. д) објављивала је Б. у Љубљанском Звону од 1889 до 1898, а. нарочито у тршћанској Оловенки, коју је основала и у почетку уређивала (1897 до 1900). На вешт начин превела је неколико Фогацарових новела. И. П.

БАРТУЛИЦА МИЛОСТИСЛАВ, _ ковинар и књижевник (6/5 1893, Котор). Студирао је на философским факултетима у Грацу, Београду и Женеви. 1911 одао се новинарству, уређивао је Напредњак у Шлибенику и 1913 Уједињење са А. Ујевићем. За време рата био је послан у пропатандистичкој мисији у Јужну Аме-· рику. Тамо, у _Антофагасти, издао је књигу Распеће Орбије, која је касније штампана и у Загребу. Сада живи у Затребу, као сарадник Обзора и Јутарњег Листа, а уређује повремене листове: Земљораднички Борац и СОтанар. 1923 нашпи-

сао је Б. драму Вјечно сам. ДАЈ. БАРТУЛОВИЋ НИКО, ~ књижевник,

управник позоришта. (оз12 1890, Стари Град, на острву Хвару). Средњу школу свршио је у Сплиту, философију у Прагу и Грацу. Служио је 1912 као наставник у Котору, али је отпуштен, јер је био један од вођа националистичке револуционарне омладине. Био је уредник листа Олобода у Сплиту (1913—1914). После сарајевског атентата Б. је ухапшен и осуђен ради велеиздаје на пет тодина робије. Провео је у тамницама три године. Кад је општом амнестијом пуштен, дошао је у Загреб, где је. радио као уредник Ријечи. Са Вл. Ћоровићем, Ивом Андрићем и Бр. Машићем Б. је основао и две године издавао Књижевни Југ (1918 до 1919). Од 1991 живи у Оплиту као оснивач и управник Народног Позоришта. Ђ. је новелист, драматичар и критичар. Сарађивао je у Српском Књижевном Гласнику, Савременику, Књижевном Југу и т. д. Издао је збирку новела: Ивањски Кријесови (1920), драму Куга (1919), приказивану у Загребу, H Биједну Мару (1922), драматизацију Ботићевог епа. Одличне су његове литерарне студије из мо-

дерне словеначке – књижевности: Иван Цанкар (Књижевни Југ, 1919) и Отон Жупанчић (0. К. Гласник, 1924).

БАРУШИЋ ФЕЛИКС, писац (14/1 1864, Иванић-Клоштар — 928/8 1917, Брод). Б. је био управник учитељске школе у Осеку.“ Главна су му дела: Из природе, Афоризми

— 130 —