Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : I. књига : А—З

БАЧВАРОСТВО

мачке речи »биндер«. За Б: се тражи нарочита квалификација и стручна спрема. Љ. 0.

БАЧВАРСТВО је раширено код СОловенаца. Овако село има своје бачваре или сударе, који раде различито посуђе из тврдог (храстовог или кестеновог) или из меканог (јеловог и о смрековог) дрвета. Бачвари израђују карлице за млеко, ступе за млеко, чаброве или жбање, бренте, каце за купус, репу или грожђе, бачве за воду, вино и ракију. Ово посуђе је са дрвеним и у већини са гвозденим обручима. Бачвари употребљавају највише следећа оруђа: секиру за тесање дуга, пилу, мало и велико бачварско ренде, ренде за шарање дна, шестар, мере за дуге, сврдлове, обичан чекић и чекић за набијање. |. P.

БАЧЕВИЋ ДИМИТРИЈЕ, иконописац. Б. је радио православну (Ов. Николајевску пркву у Земуну — осим 4 престоне иконе — 1762. У цркви Св. Николе у Белом Брду (Славонија) постоје још четири престоне иконе из некадашње цркве у Сарвашу (код Осека), тде Орба нема више. На икони Св. Јована има запис: »Д. Б. иконописац карловачки, 1766«. Ђ. је сликао цркву манастира Беочина, у друштву с Теодором Димитријевићем, о чему је потписан уговор између њих и ктитора Обрада Радоњића 98/1 1765. — Б. добро очувани, у опште врло солидни, сликарски рад на иконостасу земунске цркве има нарочиту важност за нашу иконографију. Док је цео иконостас одржан још у »старом«, српековизантиском стилу (зографски стил, службени стил наших балканских манастира), дотле су најниже, споредније и мање, слике већ по узору западног сликарског схватања. По овима, које су добро студиране и изведене, могли би закључити да је Б., можда, поред домаћих зографеких атељеа, учио још и негде у Европи, највероватније у Бечу.

Литература: Српски Оион, 1902; Јавор, 1887. 28. 77.

БАЧИЛО је удружење за искоришћавање оваца у планинским крајевима, нарочито Јужне Орбије. Ова удружења се састају редовно на Ђурђев Дан, те у потпуној комунистичкој заједници сакупљају односно прерађују вуну, кострет, млеко, а своје производе (сир, кајмак, масло и сл.) за заједнички рачун продају. На Илијин дан се Ђ. растају и опет сваки власник своје стадо индивидуалистички искоришћује. Б. броје по више хиљада оваца, чланови се већином од давнине знају. Власници или чобани тих крда већином су Црновунци (Власи), ваљда остатак пастирских праседелаца овога дела Балкана. У Велебиту слична се удружења називају »Братство«; исто тако и у Херцеговини и Далмацији. — Ова се ова планинска. популација у великој мери сели (мигрира). У неким крајевима је она готово посве номадскога карактера, па су јој и начин жи-

BOTA и породичне уредбе, правно схва– тање, и т. д., сасвим на номадском степену. : 0. Ф.

БАЧКА заузима највећи део некадашње бачко-бодрошке жупаније. Границе су ]ој на западу и југу Дунав, на истоку Тиса, а на северу политичка граница према Мађарској. По попису од 31/1 1921 Б. је имала. 735.117 становника (од тих 5260 војника), од којих је било Орбо-Хрвата. 246.598, Словенаца 4850, Чеха 727, Словака 30.266, Русина, 11.039, Бугара 54, Пољака 177, Руса 3009, Мађара 260.998, Немаца 173.796, Jeвреја 14.064, Арнаута 391, Турака 112, Румуна 181, Талијана 117, Француза 38, Енглеза 19, осталих 1652; а по вери православних 159.916, католика 449.038, гркокатолика. 12.180, евангелика, 98.668, муслимана. 972, других 71, без конфесије 208.

У Б. има још из каменог доба насеља, највише поред Дунава и Тисе, а најважнија су код Гомбоша, Апатина, Моношторсега, Аде, Сенте и Титела. Много споменика има из бронзаног доба, као и од различитих народа из доба пре Сеобе Народа и из доба Сеобе Народа (Келта, Римљана, Хуна, Германа, Авара, Словена). У 6 веку населили су Б. Словени. После заузећа панонског басена од стране Мађара, јављају се као становници Б. Мађари, Печењези и др. Св. Стеван основао је градове Бач и Бодрог, као главне градове истоимених жупанија. Између ових жупанија ишла је граница приближно данашњим каналом Краља Петра. — Досељавање Срба са српске политичке територије почело је у већој мери у 15 веку за доба краља Жигмунда. У првој половини 16 века страдала. је Б. приликом сељачке буне 1514, затим од провала Турака као и од акције цара Јована. После пада Будима и (Сегедина (1542) потпала је Ђ. под будимски пашалук, а сегедински санџак. Б. се делила у 6 нахија и то: у бајску, суботичку, сегединску, сомборску, бачку и тителску. У то доба је Б. већ чисто српска покрајина и овако је обележје имала и 1720 када још од 3.456 пописаних домова налазимо само 166 мађарских и 25 немачких. — После ослобођења од Турака страдало је српско становништво Б. много у време Ракоцијевог устанка (1702—1704). По развојачењу потиске границе формиран је коморски округ (од 1794 назван је потиски крунски округ) од Мартоноша, ОСОтаре Kaњиже, Оенте, Аде, Петровог Села, Мола, Србобрана, Бачког Градишта, Турије и Старог Бечеја, као главног места. 1750 почело се радити на организацији шајкашког округа. Услед развојачења. потиске границе Срби су се у великим масама отселили у Русију, Банат и каснију Шајкашку, и тада је тамошњи крај дефинитивно изгубио српски етнички карактер. На место Срба почиње снажно насељавање Мађара, Немаца, Оловака, Малоруса, и др. 1802 спојене су бачка и бодрошка у једну жупанију. 1848—49 била је Б. поприште кр-

— 194 —